VELIKI, A NENAMETLJIV
Đuzepe Verdi nesumnjivo spada u vrh slavnih italijanskih kompozitora. Iz života Verdija izdvojili smo nekoliko zanimljivih situacija po kojima se vidi koliko je ovaj veliki maestro bio jedan sasvim prizeman čovek.
Đuzepe Verdi (1813-1901) je do svoje smrti bio tih i skroman čovek. Nije voleo nikakve parade ni svečanosti, naprotiv.
Kada je bio na vrhuncu slave umeo je uvek vešto da izbegne susret sa svojim obožavaocima. Jednostavno, toliko je bio nenametljiv da mu ništa mrskije nije bilo nego momenat kada bi od njega neko zatražio autogram.
Međutim, baš ta okolnost da je retko kome davao autograme poslužila je jednom običnom konobaru da zgrne ozbiljno bogatstvo. Taj kelner je prodavao Verdijeve potpise njegovim obožavaocima, naročito strancima, i to za velike sume novca. Mudri konobar dosetio se sjajnog trika koji mu je omogućavao da stalno dolazi do Verdijevog potpisa i na taj način se obogati!
Naime, slavni kompozitor je od 1850. do 1859. godine svaku zimu provodio u jednom malom hotelu u Đenovi. Između ostalog, on je ovde komponovao i svoju operu “Don Karlos”. Svakodnevno Verdi je sa svojom ženom ručavao u malom hotelskom restoranu. Tek poneki put pozvao bi nekog svog prijatelja na ručak. Kada je imao nekog gosta na ručku, popila bi se cela boca kvalitetnog vina, a inače je tokom obedovanja sa ženom jedna boca bila dovoljna za dva obroka.
Da bi se znalo koje je boca vina njegova, kompozitor bi na jednoj ceduljici napisao svoje puno ime i prezime – Đuzepe Verdi. Cedulju je obično zavlačio u opletenu bocu s vinom i tako je predavao kelneru do drugog obroka. Konobar koji je služio maestra i njegovu suprugu skidao je sa boca ove ceduljice i prodavao ih za lepe pare Verdijevim poštovaocima, kojih je zaista bilo mnogo i jako su cenili da u svojoj kolekciji imaju ovaj potpis. Taj konobar je čitavo malo bogatstvo stekao na ovaj (ne)legalni način, toliko da je sam kasnije postao vlasnik hotela kog je izgradio od tog novca.
Veliki Verdi retko je išao u pozorište, a još ređe da tamo sluša operu. Najrađe je odlazio da gleda predstave lutkarskog pozorišta. Radostan kao neko dete, sedao bi na svoje mesto i sa velikim zadovoljstvom gledao predstavu pozorišta lutaka. Kamerni orkestar sastavljen od tri-četiri člana svirao bi najlepše melodije iz raznih Verdijevih opera i ne sluteći da ih veliki kompozitor tu u neposrednoj blizini lično sluša.
Međutim, on zaista nije uvek voleo da sluša muziku. Jednog leta boraveći u jednom kupalištu svratio je sa svojim prijateljima u obližnju kafanu gde je svirao jedan sastav. Kada uđoše u kafanu, vođa tog sastava poznade čuvenog maestra, pa smatrajući to svojom dužnošću, upita ga koju bi operu želeo da mu sastav odsvira.
“Svirajte šta hoćete, samo nemojte Verdijeve opere”, izgovori čuveni kompozitor.
Šef orkestra ga pogleda začuđeno, dok mu jedan od prijatelja sa kojima je sedeo prigovori da je skroman.
“Ne, nije to iz skromnosti”, reče Verdi, “ali poneki put dođe mi da ne mogu da slušam ni svoje rođene kompozicije”.
Kasnije kada je postao senator, prilikom jednog putovanja nađe se u vozu sa još jednim senatorom. Verdi je u to vreme kao državni činovnik imao besplatan železnički prevoz. Kad je došao kondukter da pregleda karte, na veliko iznenađenje prisutnog senatora Verdi izvadi iz džepa kupljenu voznu kartu i pokaza je kondukteru.
“Za ime božje, maestro, zašto ste kupovali kartu kada imate besplatnu?”, zapanjeno ga je pitao senator.
Na ovo mu Verdi ovako odgovori:
“Kao senator dobijam besplatnu kartu da je koristim kada putujem državnim poslovima. Ja, međutim, sada putujem zbog privatnih obaveza, pa nije u redu da putujem na račun države”.
Eto takav je bio slavni, a skromni Đuzepe Verdi.