JESENJA PESMA
Negde tamo na sredini krivudave staze
vetar podignu lišće raznobojno
zasu moju dušu kolažom boja sjajnih
sa gomilom ljubavi i tuge slatke u srcu
hodao sam stazama čudnim
volim kada hodam u nedogled, a kiša lije
ona mi daje inspiraciju
za stihove pune plemenite čežnje
sa flašom u ruci pogledah planinu
divlju, zeleno tamnu kako pršti
energijom pozitivnom
tamo gde noga ljudska kročila nije
tamo negde duboko u šumi, u ivici
legende, mita i dodira sa realnim
živi vila kosa crne i mnogi mi verovati
neće, u stihovima ovim ona tu je,
izmišljena nije, ona daje sunce, daje
život, ona krila ima velika nebeska
te divne oči sjajne sijaju iz tame
morao sam kriti stihove moje od ljudi
zlih i njeno postojanje da je neko ne
povredi, jer samo tamo u šumi ponosnoj
gde ptice slobodno klikću
samo tamo njeno postojanje je mogućno
pruživši stihove moje pesnika kletoga
u bele ruke njene
i kada sam rekao poklanjam ove stihove
prvo vama a onda nebu vilo moja
meni nebo ne treba, jer vi ste mi i nebo
i mesec i sunce
njen osmeh me svetlošću zaslepi i
probudih se na klupi planinskoj
čudan cvet behu pored moje sveske
bez stihova koje otrgnu vilinsko biće
nosio sam taj cvet i niko nije znao šta
je to, na kraju sam ga ostavio u saksiju
malu i uvek godinama uvenuo nije
i uvek kada gledam sa terase velike,
znam da u šumi tamno zelenoj živi moja
vila, spava van ovoga sveta tužnoga,
a stihove dadoh njoj, pa nebu
a onda tišini, jer tišina je nekad
pesniku kletome, put ka stvaranju stiha
negde tamo, negde tamo živi moja vila
vino se rasu po stolu, gromovi paraše
nebo, duboko tamo u šumi
poklonio sam stihove srca moga anđelu
divlje šume, očiju velikih, kose crne
ljubav smrtnika za besmrtno biće.