PESMA O JEDNOJ GRUŽANSKOJ KUPAČICI
Ko nije
iz snova i vrtova
dok i krv bunca
gledao rađanje sunca
s prestola ljubavnih
klupa
ko ne ču
iz cerja u predvečerja
ona zvona svečana sa Dečana i Studenice
neka dođe u Gružu, da vidi lepu Ružu
Jagličić
kad se kupa
dok zrikavci umiru
u svetlucavom viru Banove vodenice!
(Ej, ona nema
ni prsluče, ni gaćice
pa mi se damari istegnu kao praćkice
i zavitlaju mi um i srce preko bostana
i paprike
na neko žarko ostrvce usred mora ili
Afrike
ej, pa kroz mene
kipte biserne pene
promiču urođenički splavovi i riču
prašumski lavovi!)
U doba
kad žarka zolja
razjuri krda preko brežuljaka i dolja
pojavljuje se, puna zvezdica mašte
dole na jugu polja, gde su njive i bašte
Otvara dugmiće
i pušta roj ptica i zvuk mirisa
kao crkvica zvona usred raja smiraja
pa izlazi iz mira haljine u nemir vode i granja
ko sunce iz ružičaste daljine svitanja.
Telo joj zvoni
ko medenice
Prskaju bedra ko lubenice
Krv šumi, poput zrele pšenice
Gori gora
s trista izvora
Oko nje: fazani i patlidžani
košare i bobošare
zapaljeni kotari i razvaljeni oltari
Divljaju vrbaci
pitomuju brzaci
i mleko kaplju dečaci i purenjaci
Pod njenom haljinom plavom
kao pod carskom zastavom
okupljaju se
kosači i kovači
jahači i trubači
deljari i pomeljari, pastiri i oficiri
Zbog njene mene čoveku prskaju vene
a lice žene od tihe sete vene
Oko nje lete rakete
i padaju planete
i tvoj sjaj tamni
veliki sunčani svete
A ona
gordo se pljuska i ljuška
ko strasna, prekrasna lađa
kao da se na ovoj kugli bas ništa drugo
ne događa!
Ko ne zna
šta je to Gruža
u doba srčanih ruža
nek dođe, naoružan, u vrtić rečnog puža
da vidi zvezdu
sa krunom od pšenice
u tom prozračnom gnezdu kod Banove
vodenice
I tad će shvatiti žar
tugom platiti dar
i dugo patiti čar tih pitomih dolina
što mirišu, iz duše, na kiše i na suše
na slavlje mlina i vina
i krvnih violina!