POLJE SUNCOKRETA
Okrećem pogled ka nebu,
suncokreti mi iz očiju cvetaju
i traže zrak da mi probudi treptaj
udah i uzdah srca.
Sunce mi prži jagode
na prstima sazrele,
kao krv kaplju sokovi
niz kožu i klize niz urvalu duše.
Izgubljeno galopiraju divlji konji
noseći dva ocvala tela
kroz vrleti polja suncokreta
pripijena i srasla.
Noć mi te donosi i unosi telu,
dušom razvratno uranjam
u rame i grudi
pa treperim ko suncokret na vetru.
Ujutru na jastuku tražim
tvoju kosu razvejanu i smešno raštrkanu,
al’ jastuk tvoj nedirnut stoji
samo mi bridi tamni mladež na koži.
Kroz treptaj sanjivog jutra,
sunca što izranja nad poljem suncokreta
divlji konji se propinju
noseći snove iste ljubavi koje svoj ukorak traže.
VETRU STAZA
Ne dam vetru da te slomi
ti grančice lišća puna.
Čuvaću te, štitiću te,
od oluja i od mraza.
Ne dam srni da te brsti,
ne dam jutru da te rosi,
ti grančice milodušna
neće vence da opletu,
od tvog lišća lepolike
mlade vile,
ja rukama sazidaću
zid od snova i od svile.
Sve zbog tebe napraviću
mlade staze i bogaze,
vetru put ću zatvoriti
dok me ima, ti listaćeš,
sva zelena, zaštićena
letnjom kišom okupana
umivena, sačuvana
okom mojim ti blistaćeš.