REKA MOJE LJUBAVI
Kraj bistre reke stoji žena sa mirisom borovine
u kosi, preko uspomene i vremena sećanje grli,
sa setnim osmehom i žuborom reke drage,
u prošlost svoju hrli!
Pred vratima je kiće stare gde je kamen cvetao,
gde su zidovi dobijali krila.
Tamo je njena mladost snove snila.
Dok su zvezde padale želje je skrivene u srcu
čuvala, sa pčelom što na uzdrhtale usne slete,
sunčanim se jutrima nadala!
U tepihu divljih jagoda i iza grma planinskih
ljubičica želje je krila,
kraj nemirne drage reke, pružajući mu srce na
dlanu, iz njegovog pogleda ljubav je pila.
A onda je osetila i da proleće može da plače!
Saznala je da noć može da proguta boje duge!
Gde poljupci nekad behu, kao reka lave,
suze vrele samo ostaše!
Na dlanovima je skupljala suze što izviru,
želela je da joj kapi rose planinske,
gnezdo za tugu sviju.
Želela je da joj dan zameni noć, da ne vidi let
leptirovih krila, da joj cveće na setu zamiriše,
a saznala je, da joj otkosi sasušene trave
grešne mladosti sakriše.
Zadrhta joj duša na ivici sećanja
kad pogleda tamo gde zemlja nebo ljubi,
gde lane za srnom skakuće, gde stara klupa
o nesrećnoj ljubavi šapuće.
Onda se ogrnu sećanjem da joj ne zebe duša,
znala je da je reka voljena i ćutanjem sluša!
Dodirnu je reka nežno, i žuborom setno reče:
„Dok svaki korak tvoj jezero od suza pravi,
poželećeš tuđe greške da okaješ.
Znam, tako je, ne moraš čak ni da priznaš!
Tvoje telo kao izgužvana krpa vapiće za drškom
vetra, za bistrim planinskim izvorom.
I kad ti se zvezde za nadu zakače, znaćeš šta se
tada dešava, znaćeš, da to proleće opet plače!“
Utihnu reka bistra tamo gde se planine
došaptavaju, gde je vetar muzikom lišće pokreće
gde drveće seče modru visinu!
Sa ponosom i ljubavlju čuvaće žena
svoju lepoticu Rasinu!