LAKO JE MENI
Lako je meni
ako se večnost
u trenutku rodi
da opet budem čovek.
Lako je meni
da upalim svetla
svih sunčanih zora
i nacrtam osmeh.
Sa rečima bez glasa
i pričom bez reči.
Lako je meni
da potrčim
a znam da tamo
negde postoje ptice
koje mi nikad neće pevati.
Lako je meni.
ŽENA
Ona skita tesnim ulicama
obučena u odoru crvenog satena.
Krhka je i živa
kao vetar te sretne
i ozari lice.
Suncem zlato zasipa.
Nasmeje ti oči
i onda te čita.
Nad liticom zna da pleše.
Za nju su godine
samo brojevi.
Topla je i čista,
ponizna i lepa.
Njeno trnje ne grebe,
a seme se množi i klija.
Šapatom raskopča dušu.
Igra se željama
i bisernim suzama.
Uzdiše srećom
ostavljajući otisak molitve.
Ona se ne traži
samo se desi.
(Možda trenutno spava)
SENKE
Ja robinja emocija
postavljam granične linije
na svaku ljubavnu pesmu.
Ja nedorečena
stihujem nemušto
na koricama.
Ja bosonoga
na kamenom jastuku
ispijam mesec.
Ja suva zemlja
prizivam kišu
da potopi sve žedne snove.
Mi dve senke
u nespretnom plesu
osuđene na kraj
kao ljubavnici.
DVA KAMENA
Dva kamena razruđena
razmeđena
raznesena
rasula se u beznađe
niko sada da ih nađe.
Dva kamena
dva bremena
a nekad su bili stena
ne postoje.
Možda će ih neko naći
u prašini i tišini.