NE TRAŽIM OPROŠTAJ
Ne tražite me kad nestanem u magli
kad se zamute sva sećanja i spokoj
zastane pred kamenom mog srca
da utoli svoju glad.
Ne zovite me tim lažnim glasom
neću vas čuti u svom spokoju
dok vas magla guta i stišće
i negde zakrešti ptica rugalica.
Ne kvasite mi oči i lice
i ne stavljajte bukete cveća,
ulepšati neće vašu prazninu
ukletih srca.
Ne prolivajte vino i ne drobite
nasušni hleb vas,
nahraniti vam neće sav udah
i uzdah lažni.
Ne prolivajte te lažne suze,
od toga samo se šminka obriše
i maske padnu i sine lice,
zastanite u magli gustoj
čućete vapaj, baš one ptice, rugalice.
To duša moja, prkosno vrišti
od tuge, bola, praznine ljute,
ne oprostite, to vam ne tražim
ja samo dotičem Njegove skute.
REKAO BIH
Rek’o bih, ne idi
kom mene ostavljaš?
Usne su ćutale
dok si svoje stvari
pakovala nemo.
Ćutao sam i ja
šta bih mog’o reći,
sve što smo imali davno je rečeno,
sreća je mahnula, nastavila tamo
gde odlaziš sama
stazama bez kraja.
Ruka ti je samo zabacila
svilu, mirisne ti kose nemirom blistaju,
oči tvoje mene ne vide odavno,
gledaju kroz mene
umorne i snene,
usne ne govore odavno su neme.
Ne krivim te, znaš to,
mislio sam uvek duša će praštati
sva lutanja moja i reči bez mere,
godine su ljubav uzele pod svoje
više ništa nije kao što sam hteo
više ništa tvoje
ne pripada meni
svoj život si davno povratila sebi.
Gledam te a život promiče kraj mene
svi nam lepi dani, a i oni drugi,
rek’o bih ti „stani“…
znam da nećeš stati,
predugo si svašta oprostila meni,
mislio sam ako, valjda mora tako
sad ne mislim više,
znam trebalo nije.
Kad bi pogled digla
pogledala mene, možda bi ostala,
oprostila opet,
gorka mi je čaša
ove žuči puna
ostala u duši
u molitvi nemoj,
da l’ ćutanjem ovim govorimo sebi,
ostani, oprosti…
al’ se srce stislo
znam da ovog puta
oprostila… ne bi’…