NOVEMBARSKI FRAKTALI
Novembar,
opalo žuto lišće ispod stabala,
suva trava, korov u bašti,
granje odlomljeno nedavnom košavom…
Sakupljam grabuljama,
slažem u kamaru,
palim, razgorevam,
nabacujem još trave,
plamen paluca,
probija se kroz grane i vlati
dim vijori i širi se u nebo,
povija ga blaga košava…
Pogledam uvis, intuitivno
u oblake koje ne mogu da dodirnem,
njima se poigrava ruža vetrova,
dok dim počinje da se valja tlom…
I ne znam šta skrivaju
vetar, oblaci, magličasti dim,
emocije,
u tim novembarskim fraktalima.
Vidim zatvoren krug,
nepoznatu priču,
beskonačni uskovitlan kompleks,
što krije misli tvoje i moje…
Uveren sam
da delići osećanja,
na sličan način,
ko magličasti dim
ko razigrani oblaci
ko rumeni plamen
lelujaju u našem misaonom prostoru,
nošeni vetrom doživljaja,
uživanja i želja…
Oko mene kovitlac blutut muzike,
nežne i setne,
ona koju i ti voliš,
u plavom prostoru drame i romantike,
možda su tu i posvađane pesme,
koje sugerišu kako se misli kovitlaju,
povijaju pod košavom emocija…
Pratim ritam lelujanja dima i muzike,
krajičkom oka pogledam u oblake,
i vidim aproksimirane fraktale
zajedničke igre misli i osećanja
kako plešu ko baletani i balerine,
čas veselo, čas tužno…
Pružio bih ruke,
da ih dodirnem,
da stignem do oblaka,
da ih razgrnem,
da sunce obasja
i ugreje senke,
a košava da razgori
plamen prirode u tebi i meni,
igru života
učini življom, veselijom…
I, dok još džaram gomilicu
da se vatra ne ugasi
bocnu me trn starog bagrema…