OČI KOJE GOVORE
Okovana dva topla i bistra oka
Duše koja čami,
Koja oseća svu nepravdu života…
Oči, odane i pametne, našega druga,
prijatelja, brata
Iza rešetaka i zidina tamnih…
Oči koje se smeju
I žudno čekaju toplo prolećno sunce
Da ih pospe zlatnim prahom slobode.
Oči radnika, modre i sive
Koje naziru blistavu budućnost radnoga
čoveka,
Svih ljudi sveta,
Okovane…
Oči patnjom ispunjene,
Kao dve rane krvlju zalivene,
Kao zveri glađu izmučene.
Oči koje gledaju
Tugu porobljenog sveta,
Varnice u njima plamte kao odsjaj
mržnje…
U PRASKOZORJU
Bude me iz sna zamke nemira
Vrtlozi krvi
između prvih i trećih petlova
Pa lutam u praskozorje zanesen lepotama
Sa reke me mame krici probuđenih ptica
Probijam se kroz šipražje
puteljkom zelenim
Slavuji u žbunju prepiru se sa
drozdovima
Vinorujni istok u plamen se crveni
Jove, topole, vrbe,
kao đaci odlaze niz reku
Reka za suncem hita kao zaljubljena žena
Poljupci meseca su je zaneli
pa šumno otiče
Obalama zagrljena srebrne kose raspliće
Obljubljena strasno grudi otkriva
svitanju
Sećanja naviru – ugušene žudnje snatre
Na drugoj obali mladi zapalili vatre
Čuje se šum reke i lepet krila ptica
Rubovima usana gase plamene žeravice