SREĆNA ZEMLJA U KOJOJ CVEĆE NE MIRIŠE
Na manastirskom groblju u dalekoj Australiji mogu da se sretnu, kao i u Srbiji, nadgrobni spomenici sa interesantnim natpisima. Ovo su razmišljanja jednog Srbina iz Melburna o tome koju bi državu izabrao za večnu kuću.
„Jesi li ti primetio da ovde cveće ne miriše. Dao sam Australiji i mladost i život i porodicu, ali telo ne dam“, rekao je Srbinu iz Melburna Predragu Vučiniću jednom jedan Grk…
Stanovnici Australije svoju domovinu nazivaju srećna zemlja, a za tu, opšte prihvaćenu, teoriju zaslužni su mediji i političari. Dokaz za široke narodne slojeve jednostavan je i jasan: u afričkim državama se umire od gladi, po Bliskom istoku se krvavo ratuje, uragani haraju Amerikom, a kod nas je sve mirno i dobro… Ruku na srce u ovom razmišljanju ima istine.
Jedne nedelje otišao sam u posetu srpskom pravoslavnom manastiru „Sveti Sava” u seocetu Ilejn, 150 kilometara u kopno od Melburna. Manastirsko imanje je veliko, tu je malena crkva, manastirska sala, prostorije u kojima žive monasi i na jednom uzvišenju manastirsko groblje.
Bio je hladan, tmuran i vetrovit zimski dan, prošetao sam do groblja, a koje je poznato po originalnim nadgrobnim natpisima, meni najupečatljiviji onaj samo sa rečima: “Oj Moravo”. Pogledao sam po okolini koja je delovala krajnje depresivno, polupustinja sa sasušenom travom, retkim niskim drvećem, vetar raznosi suve grančice…
Sve me je neodoljivo podsetilo na srpske narodne bajke, na onoga koji je došao na kraj sveta. Pa ako tog kraja sveta ima, onda je to ovo groblje i nedođija koja ga okružuje, a kad se bolje razmisli imali šta logičnije nego da je na kraju sveta groblje. Odjednom mi naleti slika ranog detinjstva, rascvetane bašte Zvezdare u sunčana prolećna jutra, ruže vire kroz tarabe i preko kapija… Pomislim da li je bosonogi seljačić sa šajkačom, kada se takmičio sa drugarima ko će dalje da baci kamen sa obale Morave u reku i pomislio da će jednoga dana kosti da ostavi u pustinji na kraju sveta. Oj Moravo.
Pozdravljam se sa kaluđerima i krećem natrag u Melburn. Već u selu, na autobuskoj stanici pored puta vidim autostopera, srednjih godina sa rancem na leđima, odlučujem da ga povezem. Vrlo brzo shvatim da mi je saputnik pripit, a iz ranca zveckaju flaše. Zove se Janis, radi kao pekar kod gazde Kineza. Objašnjava mi da je bio u poseti prijatelju koji je odlučio da penzionerske dane provodi na farmi uz ograničenu proizvodnju u Australiji zabranjene domaće rakije. Hoće da mi pokloni jednu flašu, ja mu se zahvaljujem i odbijam, ali on ne odustaje i zahteva da iz otvorene flaše pomirišem. Rakija stvarno lepo miriše, kao neka travarica, mastika.
Janis stalno poteže flašu, postaje sve glasniji i pričljiviji, pa na kraju prelazi u monolog i glasna razmišljanja o životu:
„Gledam juče ovu nedođiju pa se setim mog Soluna… Solun je najlepši grad na svetu, a u proleće kad procvetaju parkovi zamiriše ceo grad. Jesi li ti primetio da ovde cveće ne miriše. Dao sam Australiji i mladost i život i porodicu, ali telo ne dam. Rekao sam svojima da me kad umrem pošalju u kovčegu u Solun i da me tamo sahrane… Tamo mirišu i more i zemlja”.
U momentu sam pomislio da se s Janisom unesem u diskusiju, ali sam odmah shvatio koliko bi to bilo besmisleno.
Sa lokalnog puta smo stigli do velikog autoputa, a u daljini su se u sumraku nazirali oblakoderi Melburna. Janis je sad već dobro pijan zagrlio flašu i tiho pevao tužne grčke pesme. Pogledao sam na sat i pomislio da ću uspeti da legnem ranije, jer sutra je novi radni dan u srećnoj zemlji u kojoj ne miriše cveće.
Predrag Vučinić, Melburn
Izvor: Politika.rs
Vecni zal u nama i za nama