MISLITI I SPREMATI SE
„Sećaj se smrti i nećeš sagrešiti“ (Sirah 7, 39). Ko se seća smrti, taj svaki novi dan koji osvane smatra za poslednji, pa se trudi da ga provede u pobožnosti, molitvi i bratskoj ljubavi sa svima, izbegne greh i čini dobra dela, kad god mu se i gde prilika ukaže.
Ljudima je svojstveno da prave planove za budućnost. Ko od nas još u detinjstvu i mladosti nije maštao šta će da bude i postigne kad odraste?
Pa i kad odrastemo, mi planiramo za više godina i decenija unapred, kao da su svi konci vremena i budućnosti u našoj vlasti. Pri tome zaboravljamo na prisustvo smrti u svetu, čija oštra kosa lebdi nad glavom svakog od nas i preti da se, možda još u ovom času, spusti na glavu i uništi sve naše planove. Na ovu često zaboravljenu istinu upozorava nas Gospod Isus Hrist u svome Evanđelju.
Čoveka čeka smrt čim se rodi. Ma kako to čudno izgledalo, ali je istina: samim rođenjem čovek je u isto vreme osuđen na smrt. Rađa se da živi, ali i da umre. Zemlja je carstvo smrti. Sve što na njoj živi, potčinjeno je umiranju: od čoveka i životinje, pa do insekta i biljke.
Kako hrišćanin treba da gleda na smrt? Iz Svetog pisma znamo da je smrt nastupila kao posledica čovekovog greha: prestupanja volje Božje i odvajanja od Boga, izvora života i svakog dobra. Mada je smrt najveće zlo za čoveka, ona može biti i korisna onome koji ima na umu savet starozavetnog mudraca: „Sećaj se smrti i nećeš sagrešiti“ (Sirah 7, 39). Ko se seća smrti, taj svaki novi dan koji osvane smatra za poslednji, pa se trudi da ga provede u pobožnosti, molitvi i bratskoj ljubavi sa svima, izbegne greh i čini dobra dela, kad god mu se i gde prilika ukaže. Na taj način on se „bogati u Boga“, stiče nepropadivo blago na nebu, koje ga čeka tamo, kad dušom napusti ovaj svet. Tako mu sećanje na smrt donosi veliku korist. Smrt je korisna i za grešnika, jer prekraćuje beskrajno umnožavanje njegovih grehova i sprečava da zlo postane besmrtno. Na taj način sama kazna za greh pretvara se u oruđe Božjeg čovekoljublja.
Kad se već jednog dana moramo suočiti sa smrću i posle nje izaći na sud Božji (b. Jevr. 9, 27), a ne znamo kad će to biti i u kojim okolnostima, onda iz toga treba da izvučemo korisnu pouku: na smrt treba ne samo da stalno mislimo nego i da se za susret sa njom spremamo. To nam i Gospod savetuje: Bdite i molite se, jer ne znate dan i čas kad će vas smrt pohoditi (Mt. 24, 42; 25, 13; Mk. 13, 33, 37). To znači: stalna pomisao na smrt treba da nas odvraća od svakog zla ili greha, a podstiče na bogougodan život i dobročinstva. To hoće da kaže ona narodna, potpuno evanđelska poslovica: „Radi i trudi se kao da ćeš sto godina živeti, a moli se Bogu i živi tako kao da ćeš sutra umreti“.
Da ne postupamo kao onaj bezumni bogataš, o kome Gospod govori u svom svetom Evanđelju, a koji nije mislio na smrt nego na sebična uživanja, pa ga smrt pokosila iznenada, nego da na smrt stalno mislimo i za nju se svakodnevno pripremamo pobožnim životom, pokajanjem čim sagrešimo i dobrim delima. U tom slučaju smrt nam neće biti strašna nego korisna.