MESEČINA
Izblistao mesec tih;
na orahovo granje sjaj
rasuo vreo,
a popci ceo
potopili zvukom kraj.
Umorni ujutru pašće
u travu. „Spavaj –
pevaju – spavaj.“
A mene dah plača
potajno dodirnuo
pa nemirno bdim.
Dok mesec nebo ne prođe,
sa mnom šta li će biti?
Orahu čestiti,
da li ti možeš
zaklon za mene
senkom svojom pripraviti
i hlad?
O, mesečina će me noćas,
kao oganj gvožđe,
sveg’ izviti!
Dok mesec nebo ne prođe,
Orah i sva će se drveta sasušiti!
SLUŠANJE
Kolo od vetra udarilo putem,
sam i mrtav što ide kroz grad.
Struji sve na putu,
kao da je u suvu travu i žutu
ušla zmija.
Meni se čini da u pesmi vetra
moj i mrtvog puta plače jad.
Poslušam zvuke vetrove,
pa se u kolo beslovesno
uhvatim i ja!
I čas ovaj blizine sam,
za mene i ne znam
sreća da li je
ili samo još jedna
prolećna rana.
DRVO
Zvuk me razbija zelenog lišća
toliko na granama novca.
Drvo je duša lovca,
Drvo je puno tajne,
smrt ptica
i nebo krije.
Drvo je muzička sala:
čovek noću sa njega
može arije
da čuje neslućene.
I kad je u sobi starinskoj
noga od astala,
drvo peva
pri mesečini puca.
Drvo je skrovito srce
nečije,
I kad je živo
i mrtvo kad je,
ono kuca.