PRIMERI IZ ŽIVOTA
Sveti oci govorili su o pominjanju umrlih na svetoj liturgiji i kako taj čin donosi njima olakšanje. „Treba češće da dolazimo na nju i molimo se Bogu i za umrle, da bi im svaki greh Gospod oprostio i dao im pokoj duši“, kažu sveti oci.
Kada je prepodobni Stefan bio iguman manastira Pešterskog (kod Kijeva) „uvede da se u njegovom manastiru uvek vrši sveta božanstvena liturgija za umrlu braću i blaženoupokojene priložnike“. Da li je ovo što je uveo prepodobni Stefan korisno ili ne? Da li koristi dušama umrlih prinošenje beskrvne žrtve? Jeste, i treba znati da to što je uveo dobro je uradio, jer je od tog umrlima velika korist. Ovu istinu nam potvrđuju Sveti oci, a primeri iz života svetih je dokazuju.
Sveti Kirilo Jerusalimski veli:
“Pominjemo na svetu liturgiju sve one koji su pre nas umrli, verujući da je od toga velika uteha za one duše o kojima se molimo, kad se prinosi sveta strašna žrtva.”
A sveti Jovan Zlatousti kaže:
“Mi ne činimo uzalud pominjanje umrlih pred Božanskim Tajnama, niti uzalud umoljavamo zaklano Jagnje, koje uzima na se grehe sveta, nego zato da im odavde bude velika uteha.”
Dakle, sveti oci uče nas da je dušama umrlih velika korist od njihova pominjanja na svetoj liturgiji. Sada ćemo ovo videti u primerima.
Sveti Grigorije Dvojeslov priča da je u njegovom manastiru, koji je on osnovao, bilo pravilo da niko ne sme imati ništa svoje, nego da bude sve zajedničko, ali jedan kaluđer Just, kada se razboleo i vide da mu se približi smrt otkrio je svome bratu da je držao pri sebi tri zlatnika i ovo je uskoro doznao sveti Grigorije.
„Bio sam dirnut do dna duše“, veli svetitelj i „pošto sam želeo pomoći tome bratu a druge sačuvati od prekršaja manastirskih pravila, naredih da mu niko ne odlazi u posetu, kao onom koji je pod zabranom i lišen zajednice, te kada umre zakopati ga na zasebnom mestu a ona tri zlatnika baciti mu u grob“.
Zaista, teško je delovala na njega ova zabrana.
„Kada je umro sahranili su ga kao što sam naredio. Kad je prošlo trideset dana od smrti Justove, dođe mi ga žao i naredih da idućih 30 dana stalno vrše zaupokojenu liturgiju za umrlog brata. Prošlo je opet 30 dana i jedne noći, ali ne u snu, već na javi dođe Just svome bratu i prvo pitanje iznenađenog brata tome ko se javio beše: Brate, kako ti je? A ovaj odgovori: Do sada je bilo rđavo, ali od sada je dobro, jer sam opet u zajednici! O ovome je pričao Kopios, brat Justov, bratstvu i to je bilo 30-og dana od kako je počela da se uznosi molitva i beskrvna žrtva za umrlog.“
Drugi primer. U onom kraju gde je živeo prepodobni Benedikt Nurzijski, behu dve devojke iz otmenije kuće koje su dale zavet Bogu da se neće udavati, nego će se posvetiti jedino Gospodu Isusu Hristu. Stvarno, čuvale su se i bile velike isposnice, ali pošto su živele u svojoj kući nisu primećivale da njihove velike vrline – post i moralna čistota mnogo gube od svoje vrednosti zbog njihove brbljivosti. Stalno su u razgovoru druge osuđivale, ogovarale, lagale su i činile druge pogreške, koje zbog mnogo pričanja nisu opažale. Kad je za ovo doznao prepodobni Benedikt zabranio im je da se pričeščuju Svetim Tajnama, da bi se popravile, ali očinska mera pravednikova nije na njih uticala i nastavile su da greše. Nije dugo potrajalo, uskoro su obe umrle, jedna za drugom i sahranili su ih u crkvi. Posle ove sahrane neki od dostojnih opažahu za vreme liturgije da kad đakon kaže „oglašeni iziđite“, device izlaze iz svojih grobova i ostavljaju hram. Najzad rekoše o tome svetom Benediktu. Ugodnik Božji shvati da je to znak pravednog gneva Božjeg i s bolom u duši pomoli se za njih Bogu i posla u crkvu gde su sahranjene, jednu prosforu kao prinos za pokoj njihove duše. Posle prinošenja beskrvne žrtve nije se viđalo da izlaze iz grobova, a to je dokazivalo da je molitva i prinos Svetog Benedikta donelo oproštaj i mir njihovim dušama.
Uzećemo još jedan primer koji navodi sveti Jovan Damaskin. Jedan starac isposnik imao je svoga učenika koji se vrlo malo za dušu brinuo. U takvoj njegovoj nesmislenoj hladnoći zateče ga smrt. Dobri starac hteo je da dozna u kakvom se stanju nalazi duša tog jadnog mladića. On se za to molio i Bog mu je otkrio da svojim očima vidi kako se duša njegovog učenika muči u plamenu. Starac je time bio jako ožalošćen i najtoplije molitve prinosio je Bogu za izbavljenje duše njegovog učenika. Preblagi Bog videći toliku veru dobrog starca, kaluđera nije ga hteo ostaviti u neizvesnosti kod tolike brige za dušu onog nesrećnog mladića, nego mu je opet otkrio da vidi kako duša za koju se on tako toplo molio nije sva nego samo do pola u plamenu. Starac u blagodarnosti Bogu, a tim čudom i ohrabren, molitvu je udvostručio, a njoj dodao post i deljenje milostinje, za spasenje duše onog mladića. Posle nekog vremena Bog je starcu otkrio da vidi sasvim izbavljenu i od plamena spašenu dušu njegovog učenika.
Dakle, braćo kao što vidite, Sveti oci su potvrdili, a primeri dokazali da to što je prepodobni Stefan uveo da se svakog dana vrši sveta liturgija za umrle, jeste veoma korisna ustanova, pošto pominjanje umrlih na njoj donosi istima olakšanje.
Šta je ovde poučno za nas? To, da kad znamo koliko božanstvena liturgija korisna i spasonosna za umrle, treba češće da dolazimo na nju i molimo se na njoj Bogu i za umrle, da bi im svaki greh Gospod oprostio, dao im pokoj duši i učinio da budu naslednici Njegovog carstva. Bez sumnje ćemo, kad se za umrle budemo toplo molili dobiti i sebi i njima veliku korist, jer kao što sveti Dimitrije Rostovski veli: “Pominjanje umrlih na svetoj liturgiji donosi ovima oproštaj grehova, upokojenje sa svetima i najslađe gledanje lica Božjeg,” a sebi opet, jer kako kaže sveti Jovan Damaskin: “Blago onome ko se stara za svoje spasenje, ali je blaženiji onaj ko se stara i za sebe i za svog bližnjeg… jer to hoće Bog: da svako od nas čini dobro drugome i po smrti.”