SVITANJE
Još jedno jutro niska bisera
nosi ti san očiju vatre.
Osluh otkucaj srca umilnog diše li.
Strepim nedodirom nedozivom,
list sam jasike na vetru hladnom.
Čujem te,
taj široki osmeh ti zubi
ugrizom jabuke blistavo sjaje.
Lančić vratom klizi
miluje ti ono moje,
pogledom tuge ga pratim.
Dodir moj lebdi netaknut.
MILOST
Zašto tražiti milost
od bolno sazdane kule
koju ne možeš srušiti ko onda kad sam
noktima kopala crvenu ilovaču
i zubima glodala zamrzlu koru.
Taj nekada moj strah
slutim kako se porađa u mukama
ko nekad moja duša ovaploćena udarcima rudara
koji u crnoj prašini traže odsjaj zlata.
Zašto me gledaš kao da sam opet nastala,
vantelesno,samoniklo rođena umrla pa oživela.
Odakle misliš da će šiknuti izvor
hladan i pitak
kad su odavno trnjem zakopane
sve staze koje do njega vode.
Ne traži osmeh iz uzdaha crnog ovog plasta
što mi krvavi svaku kost u plućima
i tu negde skriva u tami kamen srčani… belutak.
Ne traži nešto što je razblaženo
u najtežoj kiselo-bolnoj kugli
koju sam ko Sizif gurala uz brdo
a ona me s vrha
u teškom vrtlogu bacila
na početak života il kraj umiranja.
Ne traži milost u propadanju, nikad mi je davao… Nisi.
KAŽI MI
Kažem
a ti govoriš i ne pitaš me
šta ja to pitam…
Monolog slušam mnogo sam loša,
baš sve izmišljam
i baš ne umem čovek da budem…
Rekla bih „ĆUTI“
al’ nemam volje,
belinom kože lica
ozbiljnog kao da slušam
a sve mi ravno…
Obrisah lice rupčićem belim
s plavim krstićem
što na pučinu morsku…
još mi miriše i gledam odraz ravnine zuba…
Tu negde koncem sam maločas prošla
i nokte gledam, prste,
što bi mogli i duži biti
baš onakvi što lopov ima
al’ eto nisu.
Još uvek priča,
lice mu se od besa krivi,
ma pametujem, da ćutim bolje…
Negde ulicom djubrari zovu…
miriše vazduh na lošu krdžu.
Šta li ko priča…
Negde se glasovi seku,
nestaju bubnji vatra
i plamsa plamen.
Toplo mi,
razlivam se i lomim kamen
sada je bolje,
nemam ni besa ni mrve volje…
Da zapalacam i da se slomim
da se zacrni ovaj dan sunca
da poludim i da ga… zgromim.