PODNASLOV NA PUTU ZA BEOGRAD
Možda uskoro nećemo moći da se vozimo od naših kuća u Sarajevu do našeg preduzeća na putu prema Ilidži. Zato je pozvao sve stručnjake, sve svoje rukovodioce da sa porodicama dođu u preduzeće i ostanu tamo dok se situacija ne smiri.
Između Jelene i mene sedi naša mala Selma, gleda kroz prozor autobusa i drži svoja usta zatvorena. To se ne viđa svaki dan – sem kad Selma spava.
Jelena gleda negde napred, odsutno, ćuti i ona, još u neverici, kao da ovo što se dešava nije stvarno, kao da su to scene iz nekog tuđeg, stranog filma, kao da tu sede neki drugi ljudi, kao da se sve to dešava nekome drugom a ne nama.
Napolju je pusto, nigde nijednog vozila, i naša malo kolona kreće se brzo – neuobičajeno brzo – magistralnim putem koji krivuda brdovitim predelima obraslim gustom šumom.
Napred, u prvim kolima s rotacionim svetlima – dva milicionera, za njima crna, službena limuzina u kojoj nazad sedi Karl-Hajnc Šmit sa svojom suprugom, za volanom njihov vozač, a na kraju te nevelike kolone mi – ostali rukovodioci s porodicama, u autobusu.
Iza nas tamna šuma.
Pošli smo, konačno smo pošli, a moglo je da bude i drugačije – nije mnogo nedostajalo.
Kuda li su odlutale Jelenine misli? Našoj kući koju smo napustili? Kući u kojoj je ona odrasla. Kući u koju će sada drugi da uđu. Prema susedima koji su se postrojili pred našom kućom kao da su četa mrzovoljnih vojnika? Oni ne odlaze, oni nemaju pogrešno ime, oni nemaju pogrešno prezime. Stajali su da nas isprate, da nam vide leđa, da budu sigurni. Da nam uđu u kuću, da je zaposednu.
Možda Jelena stoji pred našim otvorenim ormarima koje sada drugi preturaju. Neodlučna, odsutnog pogleda -stajala je juče. Koferi su bili na podu, otvoreni, prazni, kao da iščekuju, kao da ni oni ne veruju.
„Karl-Hajnc nas je prošle sedmice upozorio da spakujemo kofere. Da budemo spremni“, rekao sam. „Ne može se reči – nismo znali.“
Jelena stoji pred otvorenim ormarima, i dalje neodlučna, onda kaže: „Ne znam šta da ponesem. Stvari za proleće? Stvari za leto ´92? Koliko ćemo tamo ostati?“
„Bojim se – neće ovo proći tako brzo“, rekoh. „Nakon onog zločina u Sijekovcu [1]… Nakon što je Alija[2] poslušao Cimermana [3]… Nakon one pucnjave na Bajram[4] … od rane zore. Čitav sat! Bila je to poruka svima koji ne slave Bajram, i nama u gradu i nama van grada – sada je ovo naše, samo naše! Municije nam neće ponestati! Jelena – ovo ovde tek počinje. Vrata krčme se zatvaraju, svetlo se gasi … Ja bih poneo i zimske i letnje stvari. I one za jesen.“
Možda Jelena sada misli na onu kontrolu juče, na onog milicionera na izlazu iz grada, na njegovu crvenu petokraku. Zaustavio nas je, naša kola je zaustavio, tražio je da otvorimo kofere, tražio je naša dokumenta, bacio letimičan pogled na naše lične karte, obišao oko kola, otvorio vrata na strani suvozača, preturao po pretincu ispod naše instrument-table.
Šta je taj tražio kod nas? Pištolj? Bombu? Zar on ne zna ko ih ima?
Našao je pločicu s prezimenom. Pločicu koja se pričvrsti za rever kad je neki važan sastanak na kome su sagovornici novi.
„Ko je Popović?“ upita milicioner. Zagleda pločicu.
Glupog li pitanja … „To sam ja“, rekoh.
„Aleksa, zašto bežite iz grada?“ pita milicioner. „Ostanite s nama, da poginemo zajedno.“
Budala. Zar grad ne treba da bude mesto gde se živi? Tada još nisam bio čuo za jamu Kazani[5].
„Naš direktor, Šmit“, rekoh milicioneru, „hoće da naše preduzeće i dalje radi, da funkcioniše, da se i dalje gradi, da se ne stane. Možda uskoro nećemo moći da se vozimo od naših kuća u Sarajevu do našeg preduzeća na putu prema Ilidži. Zato je pozvao sve stručnjake, sve svoje rukovodioce da sa porodicama dođu u preduzeće i ostanu tamo dok se situacija ne smiri.“
Kad nas je milicioner pustio, kad smo malo odmakli Jelena reče: „Molim te skloni tu pločicu iz pretinca.“
„Skloniću, ali iz lične karte ne mogu.“
Vreme koje dolazi pokazaće da li je to što smo pošli bilo dobro ili je bilo loše.
Hoće li pokazati? Šta vreme pokaže? Šta vidimo kad se osvrnemo na nešto što smo učinili, ili na nešto što nismo učininili pre pet, pre deset, pre petnaest godina? Šta bi danas uradili kada bi mogli da se vratimo nazad, u prošlost? Jesmo li sigurni da znamo?
Jelena je znala. Ili je mislila da zna. Jelena bi ostala u tom novom, u tom izokrenutom, u tom izopačenom, u tom njihovom gradu. Ja sam bio taj koji je hteo da okrenemo leđa tom gradu, da okrenemo leđa tome u šta se taj grad pretvorio. Hteo sam da odemo daleko, tamo gde je sigurno, gde je sve regulisano – makar nas tamo i ne voleli – ni mi njih ne volimo. Hteo sam da odemo zajedno s Karl-Hajnc Šmitom i ostalim Nemcima – rukovodiocima iz našeg preduzeća i sa njihovim porodicama – i Jelena je pristala, zbog mene, zbog naše Selme – nevoljno.
Sećaš li se sarajevskih „Nadrealista“?
Umalo da je upitam – ali nisam. Nemci su oko nas – njihov je onaj Rumenige[6].
Sećaš li se kako su „Nadrealisti“, mladi TV-komičari vredno pisali diktat, kako je onaj što je stajao napred sa žarom ponavljao: „Karl-Hajnc Rumenige! Karl-Hajnc Rumenige! Karl-Hajnc Rumenige!“ dok su oni u klupama marljivo pisali: „Karl-Hajnc Rumenige, Karl-Hajnc Rumenige.“ Kako su svi zajedno bubali to svoje: „Karl-Hajnc Rumenige! Karl-Hajnc Rumenige!“
Predvideli su oni – trebaće nama to novo, jednostavno, savremeno štivo – mi bez nekog Karl-Hajnca više nećemo moći. Bolje i Karl-Hajnc fudbaler nego Ferdinand lovac[7] – premda naš Karl-Hajnc zna da bude čudan, da iznenadi. Našem Karl-Hajnc Šmitu usta su do prošle sedmice puna nekog novog Sarajeva, neke nove zemljice, kao da je Diznilend, puna usta nekih novih šansi, nekih novih poslova, neke velike izgradnje, nekih novih trzišta, nekih zapadnih investitora, puna usta onog Ajupija koji garantuje dobar poslovni ambijent, onog Ajupijevog – ako Srbi bilo šta pokušaju ima da ih zatremo sve do jednog! Bolje nisu ni zaslužili!
A onda, iznenada, neki dan, ubrzo nakon Sijekovca, nakon masakra, reče mi taj isti Karl-Hajnc – sada u četiri oka: „Gospodine Popoviću spakujte ono najosnovnije, neka vam koferi budu spremni, pripremite pasoše – mora se iz Sarajeva, rat se širi na ovu stranu. Mi uskoro odlazimo. Prvo Beograd, onda Nemačka. Prikazaćemo to u vašem slučaju kao službeni put. Duže usavršavanje na koje vas prati i vaša porodica. I nikome ni reči o ovome!“
Odosmo iz ove Diznilend-krčme.
U autobusu tišina, čak i deca miruju, ne progovaraju. I naša Selma – mala, živahna brbljivica, i njena prijateljica Klara – i one ćutke gledaju stabla koja promiću levo i desno pored nas. Na retkim proplancima pokoja kuća, poneki krst, tu i tamo crkva. Na kućama – vijore se srpske trobojke, vetrovito je. Nemci s kojima delimo autobus ispod oka – pažljivo posmatraju okolinu. Oči im došle krupne, velike – širom otvorene. Ruke im sklopljene, na krilu ili pod bradom – napete.
Drveće s leve strane, drveće s desne strane – proredi se, prođe još jedan zavijutak puta, izbismo na zaravan, na čistinu. U daljini neke kuće, kod prvih kuća – džamija, pred džamijom jarbol, na vrhu – vijori se zeleni bajrak s belim polumesecom i belom zvezdom. Autobus stade.
Malo dalje, ispred nas kola milicije s rotacionim svetlima, iza njih Šmitova limuzina – i oni stadoše.
Okolo, na livadi pored nas – neki ljudi, bledi, neobrijani – s puškama. Nose uniforme – zgužvane su, stare, izbledele. Na glavama beretke – zelene su.
Tamo napred stvori se neka gužva, neko komešanje oko kola s milicionerima, neki tip, isto tako uniformisan, s beretkom na glavi, samo što mu uniforma nije izgužvana, otvara prtljažnik kola iz kojih izlaze ona dva milicionera, tip vadi automatske puške iz njihovog prtljažnika, neki ljudi u isto vreme otvaraju vrata na Šmitovoj limuzini, pištolji im u rukama, a ovde kod nas, oko našeg autobusa, s obe strane raspoređuju se oni u izgužvanim uniformama, s puškama, nervozni su, napolju se nešto zateže, napinje se, pokreće, ubrzava, podiže, oni skidaju puške s ramena, okreću ih prema našem autobusu, prema nama, zgledaju se međusobno.
Vazduh u autobusu zagrejan, vlažan, stakla se magle, mala Klara crta petokrake na zamagljenom staklu, njena mama Zdenka briše ih.
Jelena i ja polako premeštamo Selmu – samo bez naglih pokreta. Ja sedam do prozora, Selma seda više prema sredini autobusa – dalje od onih dugih cevi napolju.
Oni napolju se i dalje zgledaju, nervoza raste, čizme im blatnjave, čekaju šta će onaj što je milicionerima pokupio automatske puške, onda jedan otvora vrata našeg autobusa, kaže onome iza sebe: „Švabe“, Nemci iz našeg autbusa potvrđuju: „Ja, Schwaben, Schwaben“[8]. Drugi proviruje na vratima, kaže vozaču našeg autobusa: „Ej bolan, đe ste to pošli? Tamo napred, na Drini, vode se borbe.“ Onaj prvi kaže: „Krv ’vako … do kolena, ima svi da izginete. Niđe da vas nema“, i drugi kaže: „Dedera vraćajte se nazad!“
Vozač Šmitove limuzine zatvara vrata, okreće kola. Naš autobus ga sledi. Kola sa milicionerima ostaju opkoljena, tamo na onoj zaravni iza nas.
Mi zađosmo nazad u šumu, putem kojim smo došli.
U autobusu muk. Palidrvce da padne – odjeknulo bi.
Nigde nikoga, samo limuzina sa Šmitom i njegovom ženom ispred nas, pusto je i naša mala kolona kreće se brzo putem koji krivuda brdovitim predelima obraslim sve gušćom i gušćom šumom.
Iza jedne okuke – Šmitova limuzina mora da je otišla dalje, izgubila se negde napred – naš autobus usporava, staje.
Iz šume stvorio se neki tip, gipkih pokreta, kao da je panter, u tamnoj sportskoj trenerci, stoji na sred puta, na par metara od autobusa – uperio automatsku pušku pravo u vozača našeg autobusa. Drži ga na nišanu, mirno, raširenih nogu, malo povijenih kolena – nosi masku Paje Patka i patike najk.
Pored našeg autobusa, kod prednjih vrata, odjednom stvori se još jedan tip. Tamna trenerka, patike, mačiji koraci, automat u rukama – nosi masku s likom Miki Mausa.
Nas vozač otvori vrata. Taj s maskom penje se u autobus, automat drži na gotovs, drži ga mirno, nisko i odlučno, pita: „Je li tu Dragan?“
Naši Nemci ćute, i svi ostali iz autobusa, i ja uzvratih pitanjem: „Koji Dragan?“ Jednostavno, mirno.
Miki Maus se okrete bez reči, izađe iz autobusa, mahnu našem vozaču i on i onaj Paja Patak nestaše u gustoj šumi istim onim gipkim, mačjim, panterskim, najki-pokretima kojima su se i stvorili pred nama. U trenu, koliko dlanom o dlan, kao u nekom filmu. Samo što je ovo stvarno. O bože!
Vozač zatvori vrata, ubaci ručicu menjača u prvu brzinu, dade gas, autobus nastavi s vožnjom, vozač prebaci u višu brzinu. U autobusu muk.
Moj naglasak, moj ekavski izgovor, moj rodni Niš – ovde ne smeta, ne izdaje, razume se, prepoznaje, pomaže, nema više pitanja – put je slobodan.
Nigde nikoga, pusto je i naš autobus vraća se putem koji krivuda predelima obraslim gustom šumom. U daljini, na proplancima – po koja kuća, crkva, jarbol sa srpskom trobojkom, i mitraljeska gnezda iza naslaganih vreća.
Nemci i njihove žene i deca, Hrvati, muslimani iz našeg autobusa – izbegavaju moj pogled, gledaju zabrinuto prema kućama u daljini, prema jarbolima i crkvama, misle možda na ono – je li tu Dragan? Misle možda na ono – koji Dragan? Možda im zvuči kao neka lozinka, kao neki znak raspoznavanja, propusnica neka, šifra. Samo što moja zemlja – ono što je ostalo od moje zemlje, od njihove zemlje, od naše zemlje – nije lozinka. To je bio naš jezik, bilo je jedno pitanje i bilo je još jedno pitanje.
Sećaju li se oni one zemlje? Zar im je ovo sada bolje? Da li je to onaj Diznilend što su im ga obećali belosvetski đaci?
Iza jedne okuke, na šljunkovitom proširenju pored puta – Šmitova limuzina. Šmit izlazi, pita da li smo dobro, da li je sve u redu, kako su deca. Onda reče odlučno: „Idemo nazad – u naše preduzeće. Do njega nema barikada, put je prohodan. Tamo večeramo, tamo prenoćimo i onda sutra dalje, avionom, u Beograd. Nećemo više ovim putem prema Drini.“
Gospodine Šmit – jedno pitanje – ko je preporučio ovaj pravac? Ko je preporučio autobus? Da li je taj sada ovde, sa nama? Da li je taj reskirao svoju glavu, da li je reskirao glavu svoga deteta, reskirao glavu svoje žene?
Htedoh da upitam – ali nisam.
Dobro da nisi – reče Jelena, kasnije, nasamo.
Mora da je to bio onaj Šmitov Ajupi. On njemu – Ajupi, reci mi, Ajupi njemu na engleskom – Karl-Hajnc, preko Drine! To je najkraći put.
Bila bi to prava, udarna vest za naslovnu stranu u Ajupijevim novinama iz Sarajeva – krupnim, crnim, masnim slovima:
Četnici na prilazu Drini pobili civile iz putničkog autobusa – Muslimane, Nemce, Hrvate i ostale
I koristan, poučan podnaslov – kurzivom:
Masakrirano sedmoro dece iz autobusa
U napadu poginula i jedna srpska porodica
A tek fotografije izrešetanog, nagorelog autobusa, fotografije tela na padini, razbacane putne torbe, cipele, nečija lutka, i ona okrvavljena – u boji …
Zar se ne kaže – dobra slika govori više od hiljadu reči.
A tek šta može da kaže serija dobrih slika! Kao da je sa CNN-a[9].
„Jedino što Ajupi nije računao s onim Miki Mausom u svom Diznilendu“, reče Jelena kad smo ostali nasamo.
______________________________________________________________
[1] Mesto u BiH blizu granice sa Hrvatskom
[2] Alija Izetbegović – vođa jedne od zaraćenih strana u građ.ratu u BiH
[3] Voren Cimerman (Warren Zimmermann) – poslednji ambasador SAD u bivšoj SFR Jugoslaviji, jedan od podstrekača građ.rata
[4] Verski praznik, pucnjava 6. aprila 1992. u Sarajevu
[5] Kazani -1992. i 1993. godine mesto zločina nad civilima iznad sarajevskog naselja Bistrik
[6] Karl-Hajnc Rumenige (Karl-Heinz Rummenigge) – veliki nem. fudbaler
[7] Franc Ferdinand (Franz Ferdinand Carl Ludwig Joseph Maria von Österreich-Este) – nesuđeni prestolonaslednik Austrougarske monarhije i pasionirani lovac na krupnu i sitnu divljač (napr. 1911. god. odstrelio gotovo 19.000 životinja)
[8] (nem.) Da, Švabe, Švabe
[9] (engl.) CNN – Cable News Network, američka TV-stanica