MEĐE
Još dedi nokti ne pomodreše
a stric i otac kuću podeliše,
međe omeđiše,
udariše kolce i plotove…
Strina i majka prebrojaše
sve kašike šerpe i lonce
rasparaše tkane ćilime,
prelomiše i kolač slavski
na ravne časti…
Posvađaše se oko starog duda
pod kojom smo nekad krunili zvezde
ušuškani u toplo povesmo
kukuruzne svile i pili širu
što se cedila iz tek
smuljanog grožđa…
Pisnu gugutka u gnezdu
kad prva psovka pade.
Zajauka ikona, zalajaše seoski psi…
Razvezanih marama žene stadoše
prebirati po kletvama.
Posle smo okretali glavu
jedni od drugih,
tražili rođene u nerođenima,
mimoilazili se ćutke
i milovali krišom pogledima.
Odnesoše godine svadbovanja
i rađanja, zanemeli više se nismo
ni sećali crnog duda međaša,
al’ ćutnju nismo uspeli rastočiti.
Kad se niz drum razleže jauk
i barjak crni u nebo uzlete
zatekoh oca kako nariče
i traži onu polovinu srca
zapletenu u međama.
A one zarasle u korove
kuće ispraznile čekaju da se vratimo
sa sve četiri strane
na koje se u ćutnji raziđosmo.
A gore na groblju,
pod stoletnom lipom,
stric i otac
poravnali među.