MONOLOG U SUMRAK
Ko crveni oganj prošla je jesen
po granama i našem mesu, kroz snove
još prisutan je tvoj lik vetrom nanesen
a mrtve su ptice i cvetovi plove
ko crveni oganj prošla je jesen.
Gori poslednja zvezda mračna priliko,
zvezda našega tela, ta što još ne pade
o izgubljena obalo, o ti sliko
ugašena, gde si ti obalo nade,
gori poslednja zvezda mračna priliko.
Crn i usamljen lutaš ivicom bola
opusteli brod bačen na more dana
kaplje gorka svetlost iz neba ko smola
a ne smiruje ni istok crven ko rana
crn i usamljen lutaš ivicom bola.
Brate moj, još smo začuđeni ko deca
i dođi u ovaj predeo pun stena
tu gde pada crveno lišće meseca
gde ćemo ćutati dugo kraj crnih grana
brate moj, još smo začuđeni ko deca.