SVETAC KAO POSREDNIK
Naša legendarna rediteljka Sofija Soja Jovanović jednom je ispričala zanimljivu priču. Porodična ikona Svetog Nikole bila je zaštitnik doma Jovanovića, a zbog posebnog „odnosa“ koji je rediteljkin deda imao s Bogom, on je pred ikonom klečao.
Priču koju prenosimo zabeležio je Velimir Velja Pavlović, poznati novinar Studija B, autor i urednik emisija „Nivo 23“ i „Duhovnici“.
Pred kraj godine društvenim životom u Srbiji počinju da vladaju slave. Ima ih desetak, skoro svake nedelje neko slavi ili ide nekom na slavu.
Slave traju i po nekoliko dana, na slave se obavezno dolazi, kao što se i obavezno slave, za slave nije najvažnije koliko je domaćin ili gost religiozan, i da li je uopšte, inače bi, sudeći po revnosti kojom se ovaj praznik poštuje, crkve non-stop bile prepune vernika, a znamo da nije tako. Slave su i naša veza sa predhrišćanskim vremenima, danas ukrašene i uobličene čvrstim religioznim ramom. Retko koji događaj u gradu, kulturni, sportski ili estradni može da istrpi konkurenciju neke veće slave, i sasvim je zalud pozivati na priredbe i javne skupove u vreme slava.
Kad razmišljam o slavama, setim se uvek jedne priče gospođe Sofije Soje Jovanović, prve žene reditelja, filmskog, televizijskog i pozorišnog, osnivača Akademskog i Beogradskog dramskog pozorišta, autorke prvih bioskopskih blokbaster komedija na ovim prostorima. Sve je radila sa „svojom grupom glumaca“: Batom Paskaljevićem, Đuzom, Mićom Tomićem, Oliverom i Radetom, Ljubinkom Bobić, Mijom i Čkaljom, koje je proslavila, kao i oni nju, naravno. Ugledni kritičar kaže da je Soja Jovanović, uz Bojana Stupicu i Matu Miloševića obeležila epohu u kojoj je živela.
Viđali smo se oko nekog velikog intervjua za jedan magazin. Imala je tešku operaciju i mogla je da priča samo uz pomoć onog malog aparata koji se prinese na neku metalnu ogrlicu ugradjenu u grlu, što zatim proizvodi mehanički metalni zvuk, kao kad u filmovima govore roboti. To je samo u početku bilo nelagodno slušati i gledati, jer ona brzo omađija sagovornika svojim šarmom i to više ni ne primećujete. Uvek je bila dobro raspoložena, puna novih šala i duhovitih komentara, slušala me s velikim poštovanjem, davala mi svoje nove scenarije da čitam i dam joj mišljenje. S ponosom mi je govorila „Ja sam Dorćolka!“, a nalazili smo se u kafani „Čubura“, u „Gradiću Pejtonu, gde je već dugo stanovala u obližnjem soliteru. Dorćolka, jer rođena je i odrasla u velikoj staroj porodičnoj kući Jovanovića, na jednom dorćolskom uglu.
Njen deda Milan Jovanović, koji je važan za ovu našu priču, bio je dvorski fotograf, rođeni brat legendarnog slikara Paje Jovanovića, rođak pesnika Vojislava Ilića mlađeg i kum komediografa Branislava Nušića. Deda Milan „nije govorio s Bogom“, seća se svoje rane mladosti Soja Jovanović. I svi su to u kući znali. Nije da on nije verovao u Boga, al’ Bog ga je nešto razočarao, on to nije mogao da oprosti i uopšte Ga nije više ni pominjao.
Ali porodična slava, Sveti Nikola slavila se sa najvećom pažnjom i dostojanstvom, a pred porodičnom ikonom Svetog Nikole u velikoj trpezariji, i danju i noću gorelo je kandilo. Znala je dobro da se kandilo pred ikonom nikada ne gasi, jer je u velikoj kući taj plamičak služio i kao jedino osvetljenje ako bi usred noći pošla iz svoje sobe do toaleta, na primer. Tako je Soja jedne noći ugledala deda Milana kako kleči pred ikonom Svetog Nikole. Sakrila se da prisluškuje i čula dedu kako se ispoveda ikoni otprilike ovim rečima: „Ti znaš da ja sa Njim ne govorim, znaš i zašto, sve ti je jasno, pa vidi molim te porazgovaraj ti sa Njim, zauzmi se za mene, da prođe dobro ovo što sam sada naumio… jer bez Njega, nažalost, neće moći“.
Verujem da je dobri Sveti Nikola na kraju uspeo da pomiri deda Milana i Boga, a kod Srba, porodična ikona je odmah iza Boga, a ponekad i malo više.