TA ŽENA
Nisam te volela nikada,
moram priznati sebi,
a svim ti se srcem predala,
jer nikada drugačije ne bih!
Nisam te volela ni onda,
kada sam se na ljubav klela,
ne, lagala te nikako nisam,
jer ni sebe nisam smela!
Nisam te volela ni tada,
kada sam najviše htela,
od peska sam kule dizala,
i vatru iz sivog pepela…
Nisam te volela nikada,
ne zato što ne umem,
ti nisi bio moj svemir,
ni anđeo koga razumem…
Srce je bilo k’o ludo,
a dodiri uvek hladni,
ja verovah u čudo,
a, uvek ostasmo gladni…
Možda je sve to život,
a ljubav laž koja boli,
dve suze na dnu mora,
do kojih srce roni…?!
Možda je obmana jutro,
najlepši tren za sećanje,
ili je sve što je mudro
dato da tkamo kroz jecaje…?!
Nisam te volela nikada,
a, sva izgoreh od želje,
od strepnje da nisam voljena,
noći mi postaše belje…
Nisam te volela nikada,
a, volela bih da jesam,
jer u paklu ne bih gorela…
Koga sam volela… ne znam?!
I da l’ je voleti razumno,
il’ samo luda hrabrost,
da nisam slepo volela,
gde bi mi prošla mladost!?
Nisam te volela nikada,
i možda nikoga neću,
ali radost i poraz zajedno,
doneli su mi sreću…!
Sada imam zvezdu u oku,
i jedan znak na čelu,
osmeh je moje ime…
Još niko ne zna tu ženu!