VREME ZABLUDE
Sijao je suton
u tvojoj kosi,
tajni nagoveštaj
i oči pune neverice.
Predlažem nove radosti
dok slušam ćutanje,
i tvoje obećanje
kao voda isparava.
Putujem između snova,
večnost pogleda
na tvojim usnama.
Stvarnost sazdana od laži,
vreme zablude
tvoja ruka na drugome
i nežna reč
uvek završi u nekom ponoru!
GDE
Gde to ljubav umire,
da umrem i ja
na tom svratištu tuge,
u koje me guraš
svakim danom iznova.
Gde to čovek ponovo živi,
da oživim i ja
na tom suncu,
da probudim reči
i strasti zaspale naše.
Kaži mi, draga,
ti koja si kao igla ljubavi
zauvek zabodena
u moju venu, srce i dušu.
IZVINI
Izvini za sve što nisam,
a trebao sam.
Izvini za sve što sam,
a bilo je pogrešno.
Izvini za uspavani miris nota
u pijanoj noći.
Izvini umoran sam
od beskrajnih traganja.
Izvini što više stražar snova nisam
i pesnik koji te voli
od noći do jutra i doveka.
Izvini što isti smo pred ovom
prolaznošću koju životom zovemo.
IZVINI!