DOLINA SPOKOJA
Potraži me
Kad jesenje lišće počne da pada,
A hladni vetrovi zimu donesu,
Dole kraj reke, onom blatnjavom
Stazom koja vodi dolinom spokoja…
Videćeš prazninu, veliku širinu,
I bezbroj praznih duša što lebde,
Ovom nestvarnom dolinom senki,
Gde mir svoj samo prokleti nalaze…
Videćeš ljude bezlične prazne,
Skrhane od bola što život im dade.
Njihove će oči, sve će tebi reći
A umesto suza, videćeš hladnoću.
Tu u nekom ćošku videćeš i mene,
Pogrbljenog starca pobelele kose,
U ruci mi samo tvoja slika stara
A na licu bore, ožiljci u srcu…
I nemoj mi prići, mir i spokoj tražim,
Uspomene stare dovoljna su kazna,
Neću da me žališ,
Nasmeši se samo, i ne puštaj suze.
Sad polako idi, mir mi srcu treba,
Ne traži me više, neću da te tražim,
Jer u meni nećeš videti čoveka,
U dolini ovoj ja sam samo senka,
Jedna prazna duša koja mir svoj treba…