DUGAČKA ULICA
ovo je dugačka i drevna novosadska ulica
u njoj je puno drveća starinskog
nekoliko fabrika koje ne rade
dok hodam čujem duhove radnika
negde tamo u praznim halama
ova ulica povezuje grad i provinciju,
svemir i zemlju, prirodno i natprirodno
negde tamo na sredini, sećam se kako sam te
sreo i kako je sneg magičan počeo padati
i sećam se kako je sve nekako neobično mirno
ovo je najduža ulica na univerzumu
tu živi veštica duše dobre
i kose crne kao noć uoči bitke
i vidim kako je vreme tu zarobljeno
i sećam se godina i dana kad je sunce lepše
sijalo, grad bio manji, kada se mir rasipao
niz Futošku ulicu u nedogled
tu si ti sa svojim stihovima, pričama
i nebom na nejakim leđima tvojim
ti si i pesnikinja i ratnik
i mali otkačeni vilinski lik
duboko u srcu mome, u memoriji mojih braon
očiju, tamo ispod svoda nebeskog
u svetom trenutku koji krijem od zlih ljudi
u uvrnutoj bajci živiš ti i živećeš
zauvek… i uvek
kada nevreme krene i moja tuga
zagrize život moj i boje njegove
ići ću u tu ulicu dugačku ka svetlu
da me sakriješ od svega što ne valja
– ti vilinski stvoru
i tamo u tim krošnjama velikim
oluja krije stihove magične
da si ti vila usnula
tamo niz ulicu sa halama pustim
gde se čuju duhovi veselja iz prošlosti
slavne, u vrtlog, u nedogled
dok lišće pada tokom oktobra
i pravi mostove boja
ovo je dugačka ulica, a na kraju si ti
i niko više na svetu celome