KOFER LJUBAVI
Bosonoga pod suncem jarkim
gazim kam,
stazama strmim,
šiblje od trnja mi umiva lice…
Slana kap mi na usni stade
drhtaj srca odiše tobom,
sve staze ove tebi me vode,
ti čekaš, strepiš…
U ruci poderan kofer
i srce kaptažno, izvorno,
teško ranjeno i umorno
na dnu polako kuca.
Poderane halje,
kiša danima kvasila,
suše se pod suncem
da dotraju do nade
koja se još nije ugasila.
Ako na stazi bosa i poderana
međ’ šibljem , suncem ubivena
zgasnem. Uzmite taj kofer
umorno-ranjenog srca.
Čuvajte ga k’o mošti sveca
KOFER JE TO LJUBAVI,
on negde čeka,
on bolno jeca.
KORACI TVOJI
U ovoj tmini, tiho te slutim
vrhove tvojih prstiju
korake nežne
oblačne.
Miriše soba na tamjan
na dušu majke
na polje lavande
na jorgovan plavi.
Miriše jastuk na kose tvoje,
na mlaz vode što se roni
na dlanu mom
i kap suze klizi.
Treperi dašak sveće
i večera se hladi već satima,
jecaj treperi dušom
drhti senka na vratima.
Odmiče noć, mesec se smeši
on samo sluti,
koraci tvoji će
k’o oblak stati.
Pred mojim nogama
ruže ćeš baciti,
privićeš mi bol na svoje grudi
mesec klizi, smeši se
snu mom se čudi.
Korake tvoje on i ne vidi
nema ih,
to pogled tužan
senkama bludi.