LEPŠE JE U MOM ZAVIČAJU
Mirišu šarene, bujne poljane,
zelene se šume, voćnjaci cvetaju.
Mislim da nema lepšeg mesta,
nego što je u mom zavičaju.
Tu su se rodili moj deda, otac,
moj sin, ćerka, unuke…
Život mi je pun srećnih trenutaka,
a iz problema izvukao sam pouke.
Nikad me nije privlačila tuđina,
ni njihove velike metropole.
Zašto da izgrađujem tuđu zemlju
kad oni nas nikada ne vole.
Zavičaj mi je na prvom mestu,
porodica, komšije, drugari…
Ko bi se odrekao tog bogatstva
i kako sve to da ostavi.
Kako da živim pod tuđim nebom,
pozdravljam one što ne poznajem?
Da kvasim znojem njihove oranice
i svakog dana da se kajem.
Ne, nikako, to podneti ne mogu.
Taj život pun čežnje mi ne treba.
Ostaću zauvek u svom zavičaju,
snaći ću se za parče hleba.