O DOSTOJANSTVU RADA
I posle grehopada rad je ostao za čoveka kao moralna dužnost i kao neophodni uslov za usavršavanje i spasenje. Pogled na rad koji pravoslavlje zastupa govori da se marljivošću stiče Božiji blagoslov i pohvala u svetoj Božijoj Crkvi.
Čovekov rad je dobio svoj visoki smisao još u prvim glavama Biblije. Bog, kao Tvorac neba i zemlje, tu je prikazan kao najveći Radnik koji je u toku šest dana stvorio ceo svet, a stvorio ga je “veoma dobro”. Sedmi dan je počinuo (Knjiga Postanja 1,1-31; 2,1-3).
A pošto je čovek sazdan po liku Božijem i prednaznačen da postigne podobije Božije, potpuno je prirodno da je od prvih koraka u svome životu, uzevši Boga za svoj ideal, smatrao i rad za dostojanstvo i čast, jer podražava svoga Tvorca i Boga.
U Bibliji je o tome jasno rečeno: “I uzevši Gospod Bog čoveka, namesti ga u Vrtu edemskom, da ga obrađuje i da ga čuva” (Postanje 2,15). Kroz obrađivanje Edemskog vrta čovek je trebalo da postane gospodar nad zemljom, a kroz svoj rad da proveri i umnoži svoje sposobnosti, kao i da okusi plodove od svoga rada.
Posle grehopada rad je opet bio dužnost čoveka, ali silom greha, kojom je bila narušena cela čovekova moralna priroda, na rad je pala senka tegobe i muke. Posle toga je zemlja bila prokleta i Adam je bio osuđen da se “s mukom od nje hrani u sve dane života svoga” i da “sa znojem lica svoga zarađuje hleb svoj” (Postanja 3,17.19). Ova gorčina i muka ne izviru iz rada kao takvog, nego je izvor te muke u grehu. Prokletstvo greha rodilo je gorčinu i muku u radu, ali to uopšte ne znači da je sam rad postao prokletstvo za čoveka. To se vidi i iz Božije zapovesti o radu: “Šest dana radi i završi sve poslove svoje” (Izlazak 20,9).
I posle grehopada rad je ostao za čoveka kao moralna dužnost i kao neophodni uslov za usavršavanje i spasenje. Mnogobožački narodi, Rimljani i stari Grci, gledali su na rad kao na ponižavajuće zanimanje koje pristoji samo siromasima i nižim klasama. I Platon i Aristotel prezirali su fizički rad. Oni su smatrali da su robovi predodređeni za telesni rad. Sasvim suprotno od ovog mnogobožačkog gledanja na rad, blista neuporedivi podvig Bogočoveka Hrista, koji se dobrovoljno ponizio da bude običan drvodelja (Marko 6,3). Sin Božiji je svojim primerom skinuo sa fizičkog rada i najmanju senku prezira kada je rekao: “Moj Otac radi i ja radim svaki dan”. On je još dodao: “Radnik je dostojan svoje plate”.
Hristos je izabrao svoje apostole iz radničke sredine; to su bili ljudi koji su radili težak fizički posao. Neki od apostola su i kasnije nastavili da zarađuju svoje izdržavanje radom ruku svojih.
Najveći primer u tom pogledu bio je sveti apostol Pavle. On je rekao: “Sami znate da potrebi mojoj i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke” (Dela ap. 20,34). Isti apostol je ukazao da je rad sveopšta obaveza kada je napisao: “Ko neće da radi da i ne jede” (2. Sol. 3,10). On nije rekao: “ko ne radi”, jer ima mnogih ljudi koji zbog nesposobnosti, bolesti ili starosti ne mogu da rade, nego je tačno rekao “ko neće da radi”, a to su svi oni koji svesno izbegavaju rad.
O dostojanstvu rada govorili su i Sveti Oci.
Tako je sveti Jovan Zlatousti (354-407) preporučivao hrišćanima da ne preziru one koji radom svojih ruku zarađuju svoj hleb, nego treba da takve uvažavaju, a lenjivci da se stide pred njima zato što žive kao gotovani ne radeći ništa.
I sveti Vasilije Veliki (330-379) visoko je cenio fizički rad i to je preporučivao naročito monasima koji treba da imaju viškove hrane kako bi mogli nahraniti bolesne, odenuti gole i prihvatiti putnike namernike.
Svojim svakodnevnim radom čovek održava krepost svoga tela i podstiče sve svoje sposobnosti na stvaralaštvo. I zdravlje čovekovo zavisi od njegova rada, jer radom čovek stiče i duhovne vrline, kao što su razboritost, čvrstinu i postojanost karaktera. Rad je jedini lek protiv lenjosti, iz koje niču mnogi gresi, kao što su dembelanstvo i besposlenost.
Radom hrišćanin ispunjava jednu od svojih glavnih moralnih obaveza – ljubav prema bližnjima. Kroz rad vernik postaje saradnik Boga u domostroju spasenja. Podvigom rada on stiče Božiji blagoslov i pohvalu u svetoj Božijoj Crkvi.