OTKRIVENJE LJUBAVI
Znameniti ruski duhovnik mitropolit Antonije Blum besedio je o najradosnijem hrišćanskom prazniku. Za njega, pitanje koje Roždestvo Hristovo postavlja je kako odgovoriti zrelom ljubavlju na Božju nežnost, koji je za nas izabrao život, a ne smrt.
Žena se porađa u bolovima, ali sve zaboravlja kada se dete rodi, jer je čovek došao na svet. Neko novi je došao na svet da živi, neko novi je stupio u carstvo prolaznog života da bi uzrastao do večnog života, i rođenje deteta se uvek poima kao početak života i početak večnosti, još jednom ovaploćene, još jednom ostvarene, vidljive, opipljive, koja postaje deo ljudske radosti i ljudske jednostavnosti.
A ipak, kada razmišljamo o roždestvu Hristovom, rođenju Sina Božijeg na zemlji, vidimo ga na sasvim drugačiji način. Jedna od drevnih minijatura koja predstavlja rođenje Gospodnje, pokazuje nam, osim uobičajnih kontura pećine, Majke Djeve, Josifa i poznatih životinja, jasle koje stoje spremne, položene na žrtveni oltar. A dete leži u njima kao što je verovatno Isak ležao na oltaru koji je Avraam podigao da bi ga prineo kao krvnu žrtvu Gospodu. Svako od nas se rađa kroz prolazni život za večni; Večni, Koji je sâm život, rađa se u svetu da bi ušao u carstvo smrti. Večni, besmrtni Bog ulazi u carstvo čovekovo, ne samo (carstvo) stvorenog sveta, već da bi ušao u pali svet gde je smrt kraj svakog zemaljskog hodočašća.
Kada pogledamo ovu sliku novorođenčeta, kako leži na kamenom oltaru, spremno za žrtvu, prineseno, možemo se s pravom zapitati: „Ko to žrtvuje ovo dete?“ i imamo odgovor: to je Otac koji nam daje Svoga Sina da bismo Njegovom smrću živeli. Ovde vidimo ovaploćenu, jasno izraženu božansku Ljubav i meru te božanske ljubavi. Jedinorodni Sin se predaje na smrt, predaje na smrt radi nas. Sveti Pavle rasuđuje o tom događaju, i kliče: „Jedva će ko umreti za prijatelja; a Hristos umre za nas još dok bejasmo neprijatelji Božiji“.
Bog nas je pozvao u biće – to je bio jednostrani čin – ne iz Njegove sopstvene moćne volje, već iz neizmerne ljubavi. Pozvao nas je u biće, da bismo mogli deliti sa Njim ne samo postojanje, već i život, da bismo postali pričasnici svega što je On; pozvani smo, po rečima Svetog Petra, da postanemo pričasnici božanske prirode; pozvani smo da budemo Hristova braća i sestre, sinovi i kćeri Boga Živoga. Stvorio nas je činom ljubavi i u tom činu ljubavi, On je Sebe od početka prineo nama. A taj prinos je uvek žrtva. Da bi učinio ovaj prinos značajnim, dao nam je slobodu, slobodu da prihvatimo i da odbacimo ljubav, da Mu uzvratimo ljubavlju, ili da odbacimo ljubav i da Mu svojim delima, svakim stvojim stavom prema Njemu i životu, objavimo da nam je Njegova ljubav bekorisna, da je nećemo, da je uzaludno to što nas je prvi zavoleo, da je uzaludno to što nas je toliko zavoleo da nam je dao Svog Jedinorodnog Sina.
Bog nam daje slobodu, a mi se često pitamo: „Zašto?!“ – zašto nismo stvoreni na takav način u kojem, primorani blagoslovenom nužnošću, ne bismo mogli da grešimo, stvoreni tako da uvek i u svemu odgovorimo na najbolji način. Ali zar to nije jednostavno zbog toga što tamo gde nema slobode da se voli i da se ne voli, tamo nema ni ljubavi? Ako bismo težili jedni drugima bez izbora, to bi bio zakon prirode, to ne bi bio čin slobodnog davanja sebe ili primanja drugoga. Ova sloboda znači ljubav, bar mogućnost ljubavi, kao što označava i mogućnost da odbacimo Boga. Ali, Bog Svojom slobodom ne odbacuje nas. On ostaje veran do kraja, savršeno velikodušan, junački veran.
A kada čovek svoju slobodu zloupotrebi, On koristi Svoju slobodu da dođe, i da se pruži ka nama do samoga dna našeg bića, do one najudaljenije tačke do koje dolazimo kada umremo za ljubav. On stupa u samo ovo carstvo, carstvo u kojem nema ljubavi, gde postoji samo podeljenost, rascepljenost i razdvojenost, i od Boga i jednih od drugih i podeljenost u samom sebi, unutrašnja rascepljenost i sukob uma i srca, sukob savesti i dela: Hristos se rađa u carstvu smrti koje smo stvorili zloupotrebljavajući slobodu, jer smo zaboravili da sloboda kulminira, ispunjava se u toj ljubavi koja se savršeno daje, koja je zaborav sebe samog, koja polaže život za drugoga.
Pogledajmo sada ove jasle ne kao što smo činili kada smo bili mala deca, videći samo sliku detetovog rođenja, čudesnu, divnu; pogledajmo ih ozbiljnim i odraslim pogledom, i videćemo da su ove jasle žrtveni oltar, da je ova pećina u kojoj se rodio slika one pećine u kojoj će biti položen mladi čovek, ubijen radi Boga posle agonije vrta i agonije krsta, i upitajmo se: „Da li smo mi, svako od nas, odgovor na ljubav koja se otkrila na takav način, u tom stepenu?“ Da li ćemo naći odgovor u sebi ili ćemo samo reći: „To je bio Njegov izbor, ja sam protiv Njega. On je za mene izabrao život, ja sam za Njega izabrao smrt.“
Da li ćemo tako odgovoriti? O, ne rečima! – ali svojim delima, svojim životom, stavom prema samima sebi, kojim se ne prevazilazi naša unutrašnja podela, stavom prema drugima u kojem nam oni ljudi za koje je Hristos živeo i umro ostaju stranci, nevažni i oni koji se mogu ukloniti sa našeg puta, ili stavom prema Njemu koga ne smatramo svojim svagdaprisutnim nevidljivim bližnjim, na koga ne mislimo, prema kome nemamo sažaljenja, milosrđa, ljubavi.
Ili ćemo odgovoriti na ovo otkrivenje ljubavi – u kojoj je nežnost ljubavi postala vidljiva, pojmljiva u nežnosti ovog malog ljudskog tela položenog na slami kolevke – odgovoriti na nežnost Božiju zrelom ljubavlju?
To je pitanje koje nam Božić postavlja, i imamo dane i mesece liturgijskog godišnjeg toka, da uzrastamo ka definitivnom i konačnom odgovoru, videći ljubav žrtvovanu na Golgoti. Sledićemo ovu liturgijsku godinu korak po korak; u ovoj godini ćemo otkriti kako su svetitelji Božiji odgovarali, i na svakom koraku pred nama će stajati pitanje: „A šta je sa tobom, šta je lično sa tobom, šta je sa nama saborno, kako odgovaramo na ljubav?“ Amin.