ISPOVEST PROFESORKE SRPSKOG JEZIKA
Prijatelji su se čudili: „Nisi valjda došla da živiš pored one Čabre koju pominju u vestima?“ Smejala sam se ironiji života jer je humor najbolji način da premostiš provaliju, kaže Tatjana Arbutina Mihajlović, dostojanstvena žena i majka četvorice sinova.
U opštini Zubin Potok u izbegličkom naselju u Jagnjenici kod Zupča u pet kuća sa po dva dvosobna stana, živi devet porodica. Porodice su se raselile iz Pećke Banje, Kosovske Mitrovice, Svinjara, Obilića, Uroševca i Bukoša (kod Vučitrna). U stalnom radnom odnosu je, nažalost, samo petoro ljudi. Jedan deo stanovnika ovog naselja radi kod privatnika, a drugi deo sezonske poslove. Svabdevanje električnom energijom je redovno, ali voda nestaje u letnjim mesecima.
U ovom naselju živi troje dece predškolskog uzrasta, šestoro učenika, jedanaestoro mladih (dva mlada bračna para, petoro studenata). Ne obilazi ih niko. Jednom godišnje dobijaju pomoć iz Crvenog krsta. Socijalnu pomoć prima jedno lice.
U jednom od ovih stanova živi Tatjana Arbutina Mihajlović, profesor srpskog jezika sa suprugom Nebojšom Mihajlovićem i četiri sina. Ovo je deo njene ispovesti o životu na Kosovu i Metohiji posle hrvatske „Oluje“.
– Na Kosmet dođoh vozom u septembru 1995. godine, nedugo posle „Oluje“. Naime, studentima izbeglim iz Republike Srpske Krajine omogućeno je da nastave studije na Univerzitetu u Prištini. Usred te nevolje koja je zadesila moj narod, bila sam srećna što imam bar krevet u domu. Prve godine bilo je dobro. Položila sam ispite koji su bili u studijskom programu Filološkog fakulteta u Prištini, a koje na prethodnom fakultetu nisam imala (razliku ispita). Potom sam položila nekoliko ispita iz treće godine. Primala sam stipendiju zbog visokog proseka, honorarno radila u studentskom časopisu „Potpis“, gde su nas dočekali divni, dragi ljudi koji su, uz moje prijatelje iz Krajine, bili najsvjetlija tačka izbegličkog života. Sad znam da sam tada bila duboko anksiozna čitave dve godine, dok nisam sebi rekla: „Dosta je bilo suza. Moraš dalje.“ Patila sam zbog mladih ljudi koji su izgubili živote boreći se za zemlju koja više ne postoji, zbog starijih ljudi koji su umirali od tuge za otadžbinom, zbog svih onih koji nisu mogli da se ukorene na novom tlu.
Ovako priča Tatjana Arbutina Mihajlović, profesor srpskog jezika u osnovnoj školi „Blagoje Radić“ u Zupču u neposrednoj blizini sela Jagnjenica na raskršću puteva koji vode od Zubinog Potoka prema Kosovskoj Mitrovici.
Sedam seoba posle Mataruške Banje
– Posle određenog vremena morala sam da tražim posao. Nađoh i posao i momka Nebojšu, za kojeg sam se u decembru 1997. udala. Moj prvenac Filip u svojoj kući nije proveo ni osam meseci, a već je došlo vreme za moju drugu veliku seobu. Nadali smo se povratku kući, i ovaj put uzalud. Ostali smo u Mataruškoj Banji. Rodila sam Luku i Vladimira. Posle toga smo se selili sedam puta i konačno skrasili u selu Jagnjenici, pored Čabre, mesta gde se desila nesreća s dečacima albanske nacionalnosti, koji su se udavili u Ibru, posle čega je usledio pogrom Srba. Mi smo se doselili početkom aprila. Nisam se plašila. Ponekad mi je, dok idem u obdanište, padalo na pamet da bi neko mogao lako da me ubije snajperom. Opet, deca su bila sitna, ne vide se, pa ako me i ubiju, nikom ništa. Prijatelji su se čudili: „Nisi valjda došla da živiš pored one Čabre koju pominju u vestima?“ Smejala sam se ironiji života jer je humor najbolji način da premostiš provaliju, kaže Tanja.
– U Jagnjenici je rođen moj četvrti sin, Nemanja. Uporedo s trudnoćom i brigom o pet muških ukućana, spremala sam ispite. Kad je došlo vreme da se polaže poslednji, ispostavilo se da nemam pravo da polažem jer su prijave ispita iz prištinskog dosijea izgubljene, a dosije u hrvatskom arhivu je takođe bio nepotpun. Gospodin iz Prištine rekao mi je da je našao praznu fasciklu s mojim imenom. Te dve-tri godine su, možda, bile najgore u životu, premda je konkurencija oštra, a patnja nema mernu jedinicu. Srećom, srela sam svog profesora Miloša Kovačevića, koji je smislio način da se to reši. Diplomirala sam 2009. godine. Zaposlila sam se u srednjoj školi „Grigorije Božović“, gde mi je bilo izuzetno lepo. Posle tri godine dobila sam rešenje o stalnom radnom odnosu u OŠ „Blagoje Radić“. Škola je preko puta kuće. Rad s decom je zahtevan, ali i uzvišen i oplemenjujući. Kad uđem u učionicu i vidim dečja lica, zaboravim sve ružno i zlo. Zajedno se predajemo svetu umetnosti, lepoti i dobroti. Dečje oči i vedrina nam ne dozvoljavaju da klonemo duhom, kazuje ova dostojanstvena žena.
– Mladi, nažalost, odlaze odavde. Naš sportista Milan je otišao u Švedsku. Inteligentni i snalažljivi Marko se odselio u Beograd.
Krštena krišom u kući
– Učenicima i studentima koji putuju to ne predstavlja veliki napor. Mladalačka energija je dovoljno velika da im putovanje nije problem. Nema razloga da se bojimo. Ne ugrožavamo nikoga, ne očekujemo da bilo ko ugrozi nas. Činjenice da ne živimo normalno postanemo svesni tek kad posetimo neka druga mesta, gde se ljudi ne pitaju: „Šta ako budemo morali da idemo odavde?“
Moj suprug radi u Elektroprivredi Srbije. Dolazi kući dvaput mesečno. Odvojen život svima nam teško pada, ali boljeg rešenja trenutno nema. Planiramo da ostanemo ovde. Filip je učenik Bogoslovije „Sveti Kirilo i Metodije“ u Prizrenu, Luka je gimnazijalac, Vladimir je učenik Medicinske škole u Mitrovici, a Nemanja ide u 7. razred, priča ponosno Tanja.
– U Hrvatskoj sam poslednji put bila 1995, nikad je više nisam videla, ako se ne računa kupanje u Uni, na granici Hrvatske i Republike Srpske. Obišla sam roditelje, koji žive u Novom Gradu u Republici Srpskoj, prošle godine.
Kada smo pre više godina upoznali Tatjanu Arbutinu Mihajlović, bila je primetna njena posvećenost pravoslavlju. Ona nam priča kako je spoznala veru.
– Pravoslavlje sam, nažalost, otkrila tek 1991. U vreme komunizma o veri se nije govorilo. Krštena sam krišom, u kući, na insistiranje svojih baka. Danas mi nije jasno kako sam mogla toliko dugo živeti bez vere. Ne znam šta bi bilo sa mnom da nisam ušla u veru. Ne želim ni da mislim o tome jer više uopšte ne mogu da zamislim život bez Boga.
O tome šta bi ovim porodicama bilo potrebno za potpuniji i lepši život, Tanja ovako kaže:
– Mojim komšijama je potreban posao. Zaposlen čovek ima sigurnost, a nama je dozlogrdila neizvesnost. Decenije su prošle u neizvesnosti, mnogo se toga pretrpelo, sa istim rečima na usnama svih nas: „Samo da deci bude bolje.“ Ako sva deca odu, to će nam ne samo doneti ogromnu bol već i obesmisliti sve ove prethodne godine, koje smo utkali u ovo parče srpske zemlje. Molim one koji drže konce u rukama – otvorite fabrike, zaposlite decu, podarite smisao i njihovim i našim životima.
Ovaj poziv, možda i vapaj majke, ima realan osnov jer se u blizini ovih stambenih kućica, u selu Ugljaru, nalazi fabrika lameliranog nameštaja „Simpo“ čiju proizvodnju treba pokrenuti.
Autor: Slavica Đukić
Izvor: Jedinstvo