СМРТ НАШЕГ ПРИЈАТЕЉА МИРОСЛАВА
Мирослав Б. Душанић (новембар 1961–новембар 2017)
- јануар 2018, 8.05
Добро јутро, Веселинка,
Весела ми била.
Морам признати да ме је смрт нашег пријатеља Мирослава много погодила.
Потпуно ме је изместила. Просто не знам да ли сам жив.
Писац је, иначе, жив само док пише. После живи његов дух.
Нисам ништа написао. Тешко ми је и да седнем.
Кад год седнем уз ово сокоћало, Мирослав се појави однекуд.
Одавно сам тврдио да је само мисао вечна.
Штавише, сав свет је само мисао.
Мисао је састављена од мисли. И то је све.
Ништа друго и не постоји.
Мисли се прекомпонују.
Неке нестају у магли.
Неке се увећају, угоје.
Неке поново изађу из црних рупа.
Читам мисли тога човека, поразговарамо и он се изгуби.
Није морао да оде.
Остаје ми да верујем да је то једна од оних грозних мисли
којима је склона моја одвратна мисао.
Не знам ни да ли је изабрао добро време за пут.
Тај пут је дугачак.
Свакаква изненађења су могућа.
Сад је време Апокалипсе.
Кренути на неки пут по овом невремену није баш упутно.
Дешавало се да понекад не могу да га нађем.
Једноставно није био код куће.
Тада почињем да пребирем по мислима:
Можда човек спава,
можда је човек у ве-цеу,
можда је човек отишао да се прошета,
можда је отишао на излет,
можда је отишао код своје деце,
или, можда сада саветује некога,
пише некоме писмо,
пише песму…
Пишем његовој жени,
Питам је што ми се тај човек не јавља,
Она се не јавља.
Тражим адресу његове ћерке,
Гунђам, нервозан сам, презнојавам се,
не могу да нађем ту проклету адресу,
Најзад је налазим.
Молим је да ми јави шта се дешава.
Јавља се његова жена,
каже: Све је готово!
Ето, драга моја Весела, као да је све готово, а није, али је грозно.
Мука ме мучи, и ја мучим њу, али он се не враћа.
Јави ми се скоро сваког дана,
неког дана и више пута,
али не каже да ли ће доћи.
Знам да неће залутати,
Он и Господ су на пер ту,
а и мени је говорио:
Држите се Господа!
Спремамо славу,
Очекујемо да ће банути,
да ће нас обрадовати његова блага реч!
Драга и Весела, извињавам се за ово дављење, али ето, да искористим прилику која ми се указала па да се мало пожалим.
Много ми је драго што сте се јавили.
Желим Вам све најбоље.
Срдачно, Ваш Стојан
- јануар, 13.20
Добро поподне, поштовани Стојане!
Прочитала сам писамце/запис јутрос, кад је стигло. Занемела сам од снаге његове, и зато Вам се тек сада јављам. А писамце ћу сачувати. Злата вредно.
Све сте рекли, за све нас који смо волели и поштовали Мирослава Б. Душанића, човека и песника. Великог човека и великог песника. Хвала Вам!!! Спокој му души.
Срушио се један свет, готово одједном, и нада да за добре људе ипак има лека…
Много Вас поздрављам, драги Стојане. Здравље нека Вас чува. Стамено, као што Вам је реч.
Весела
Из Преписке Веселинка Стојковић – Стојан Богдановић