KUĆA OTVORENIH VRATA
Tajnovito poput nevidljive reči
Uđoh u zeleni svet proleća.
Proplanak koji ne zna moje ime
Mesto je gde bih mog’o sagraditi kuću.
Ta kuća bila bi otvorenih vrata
Zidovi joj nisu potrebni
Svetlost je izvan njih.
U njoj ništa ne bi bilo u senci
I ptice koje prolete
ako su crne svetlele bi.
To je prinudna sreća
koju donosi proleće
Uz miris davnina
zaljubljenim u jezik vode.
Ako bi neko zakucao
na nepostojeća vrata
Bio bi mi drag gost kao ponovo
pronađena duša.
Častio bih ga zlatnim peharom
čistog vazduha
I pesmom slavuja u grmu
koji doziva njegovo ime.
Zatim prođe vreme mog toplog srca
i videh prazninu
Grada kome vraćam
svoj raskomadan život.
I izađoh ranjen
iz tog zelenog sveta
ranjen njime…