MOJ ŽIVOT
Polomljena mašina,
bez čivija i klina
što je čvrstom pravi;
propala
u dubinu kala,
i nad kojom leži prašine sloj –
to je život moj.
Vreme je kvari,
i rđa motor stari,
što snagu mašini daje.
A stari majstor, Bog
ne šalje još Mihajla, šegrta svog
da kvarne delove skupi
i s njima pred presto stupi.
Rđaju delovi stari,
rđaju, vetar ih kvari!
I sprema se majstor Bog
da pošalje večitog šegrta svog,
da skupi stare delove
za buduće mašine nove.
PREOKRET
Usnule želje postaju već dela!
Stremljenja nova traži duša jaka,
Prhnuše trenuci života svela,
Odoše noći i snoplje zraka.
Mlečnoga sunca život zagreva.
Eterom, sad bih da jurim, jurim.
Napit svežinom proletnih dneva,
Azuri, zvezdama, oblacima surim.
Crne mi je život otkucao čase.
Apatije eno zadnji trnu zraci…
Cvetni bokori novi život krase;
I dan vedri svetli, gle, tonu oblaci!
ŽDRALIMA
O ždrali, o ptice čile,
Stanite malo, počast odajte
Palim herojima otadžbine mile
Na Kajmakčalanu kad budete bile.
U doba bitki i očajnih dana,
Kad potocima krvi naših div junaka
Natapahu stene sa Kajmakčalana
Nad ratničkim nebom vi leteste brzo.
Sad stanite malo, to je zemlja naša.
Oblaci od dima gušiti vas neće,
Odmorite malo tu krioca vaša,
Pomirišite malo nahranjeno cveće.
I krenite zatim put neba južnoga,
Ka pučini ogromnoj koja guta ljude,
Preletite nad njom bez krika jednoga
Da se heroji naši iz sna ne probude.