DUHOVNO NASLAĐIVANJE
Mnogo se govorilo i uvek se govori o potrebi posta i njegovom značaju. Hraneći se samo posnom hranom u vreme postova, kao poslušna deca svoje majke Crkve, u Božijim očima smo mnogo viši i čistiji. Bar u to vreme u nama se ne taloži krv nevinih životinja.
Sa postom vas pozdravljam, braćo moja.
“Opet post” kaže jedan. “Kakav sada post”, govori drugi. “Šta je suština posta” kaže treći.
Da, braćo. Nemoguće je ne očekivati takva pitanja u naše vreme. Ono nimalo ne liči na vreme naših dobrih i blagočestivih predaka. Sa unapređenjem prosvete, koju smo mi zloupotrebili, brzo su se kod nas izmenili ne samo karakter i običaji naroda, već se uveliko koleba i samo ustrojstvo Crkve. Tako je znatno zanemaren i sveti post.
“Opet je post”, govori danas slastoljubivi i pohotljivi Hrišćanin. Da, mila braćo! Sveta Crkva opet poziva na post. Već nam je dugo snishodila. Već osam nedelja jedemo svu hranu. Neophodno je uvesti promenu. Istovetna hrana nam ipak dosadi, a mi volimo da menjamo jela. Zašto se onda uporno držimo istovetne i masne hrane, i protivimo se onda kad nastupi post?
Posna hrana je i po lekarskim savetima zdravija za čoveka; ona jača telo i štiti ga od bolesti. Nije dobar znak to što želimo da jedemo meso celu godinu. To govori da smo mi sluge tela i krvi i da je, po svetom Apostolu stomak naš bog (Fil.3:19).
“Koji je sada post” opet zapitkuje Hrišćanin, vaspitan po današnjem ustrojstvu, slabo upoznat sa pravilima Crkve. Sada je Apostolski post, ljubljeni moj. Kako postoje dva posta u čast i slavu Spasitelja našeg, post u čast Majke Božije, tako je ustanovljen i post u čast Svetih Apostola. Nužno je bilo odati poštovanje vrhovnim Apostolima, Petru i Pavlu, a zajedno sa njima i svim Svetim Apostolima, koji su prenosili Jevanđelje po čitavoj vaseljeni, koji su molili za nas i za naše spasenje, pretrpeli velike muke, i žeđ, i nagotu, i sramotu, i vređanja, i tamnice, i stradanje, i smrt.
Smatram dalje da sveti postovi nisu ustanovljeni samo radi proslavljanja Svetih, već i za naše sopstveno spasenje, koje se dostiže smiravanjem ploti, umrtvljenjem strasti, obnovom duha, očišćenjem i osvećenjem čitavog čoveka.
“Zašto služi post”, još pita savremeni Hrišćanin. “Čin spasenja nije u hrani, nego u razumnom sticanju hrišćanskih vrlina”, dodaće on. Naravno, sticanje hrišćanskih vrlina zaista jeste neophodno za spasenje; ali zašto post nije potreban? Zar ga je Crkva ustanovila bez potrebe i cilja? Zar ustanovljenje postova od strane Crkve nije opravdano postom Samog Spasitelja, zatim Svetih i bogougodnih muževa, pa onda i svih Pravoslavnih Hrišćana do našeg vremena? Ne, ljubljeni! Mi se sve vreme povinujemo Materi našoj Crkvi, koja bolje od svih poznaje Svetu volju Božiju, stoga tvoje nerazumne priče ne slušamo i ne uvažavamo.
Zar nam ne prebacuju i to da mi, uzdržavajući se od mrsa, ne uzdržavamo se u korišćenju posne hrane? Zar ne kažu da mi, upotrebljavajući posnu hranu, imamo običaj da ugađamo svome slastoljublju, koristeći mnogu i raznovrsnu hranu? To je tačno. Zaista, nije pohvalno da se u vreme posta staramo o vrsti hrane, a ne i o njenoj umerenoj upotrebi. Istinski post jeste uzdržanje, ne mnogo česta, blagovremena i umerena upotreba posne hrane. Ali taj nedostatak nije tako veliki prestup, koliko je prestupno pravo narušavanje postova.
Hraneći se samo posnom hranom u vreme postova, mi, kao poslušna deca svoje majke Crkve, u Božijim očima smo mnogo viši i čistiji od onih koji, prenebregavajući zapovesti Crkve, mrse u vreme postova. Mi bar u postu ne posežemo na život Božijih stvorenja. Bar u to vreme u nama se ne taloži krv nevinih životinja.
Neka za nas, braćo, bude sveta volja naše Majke, Svete Pravoslavne Crkve! Niko da se ne drzne da menja ustav Njen narušavanjem posta. Smatram da smo mi hrišćani pozvani ne na čulna plotska zadovoljstva, nego na čista, duhovna naslađivanja u Carstvu Božijem, koje, po Apostolu, nije ni jelo ni piće, nego pravda, i mir i radost u Duhu Svetome (Rim.14:17). Bože naš, slava Tebi!