OD CVETI DO CVETI
Čekamo te Miloše
od Cveti do Cveti
da baneš sa punim bisagama reči,
onih što valjaju i na rane,
za dane koje se ne menjaju kroz vekove.
Skupili smo se ispod grma,
promrzli i naježeni,
slana nam na ramena pala
iako je gora skoro olistala.
Osakaćenih smo ruku
i otanjenog obraza,
pa i ako dođeš,
nemaš kome barjaka predati
niti koga sabljom podstaknuti,
no sam da klikneš upremas:
Evo mene, a što nema vas?
Nadamo ti se u gluvo doba,
da novi zapis zakrstimo,
ali izgleda da si nas zaboravio,
kao što nas je i Bog zaboravio.
Pred njim ti ne vredi
da klečiš, Knjaže.
Ne pomaže ni da se na krstu
razapneš za nas.
Odavno smo na Gospoda,
kao na dušmanina udarili
te i on od sebe na daje glas.
U zao čas sami tumaramo
od veka do veka,
ne znajući u kom ustanku čeka spas.
A tebe nema da nam bar kažeš
je li vredelo ginuti za nas!?