RUŽA
Tražio sam dugo gde se jadi gnezde,
Gde to u čoveku umire lepota,
Šta je tama drugo, nego mrtve zvezde,
Presahnulo vrelo kolevke života.
Razdirao stope poljima bez cveća,
Krš sam, golet, utro pogled gde se pruža,
Al’ tu leži tajna, lepota je veća,
Kad sred pustoline nikne jedna ruža.
Gonio sam razne bauke i ale,
Svoja prsa met’o gde bi štit poklek’o,
Iz daljine samo sve su vode male,
Ali samo retki preplivaju preko.
Zaustavljah vetar jedrima od snova,
Činjaše se lako gospodarih njime,
No to privid beše, podsmeh izazova,
O podmukle hridi razbiše me plime.
Shvatiš pred kraj puta gde se jednom brodi,
Linija života ktitora je duža,
Tek tad ima smisla što se čovek rodi,
Ako iza njega ostala je ruža.
Ostala je ruža,
i sećanja duža…