TE NOĆI U GORSKOM KOTARU
Da je neko stajao tamo dole, te letnje noći na povratku s Jadrana, na onoj maloj stanici u Gorskom Kotaru koja je mirisala na vlažnu koru, na mahovinu, na šišarke, na smolu četinara, na pokošenu travu, na logorsku vatru, na šatorsko krilo – da li bi video onu, malo u stranu pognutu glavu?
Sećam se – tada, u onoj toploj tami letnje večeri zatutnjali su točkovi. Koloseci ispod točkova našeg vagona razdvajali su se, odvajali se, rasplitali, umnožavali se, širili – pruga se račvala. Pored našeg koloseka pojavi se jedan novi, i još jedan, i još nekoliko novih, i pojavi se čistina, i mala stanična zgrada, i šumarak iza nje.
Nas dvoje bili smo naslonji na prozor u hodniku ispred našeg kupea, i ja sam dotakla njegovu ruku i rekla: „Slušaj ovaj prelaz!“
I da je tada, u toj toploj, letnjoj noći neko stajao tamo dole, na onoj maloj stanici u Gorskom Kotaru pored koje naš voz juri, na onom šljunkovitom proširenju, na onoj čistini, da je digao glavu – zaglušila bi ga huka voza koji se iznenada pojavi iz tunela na krivini, a vetar … vetar bi mu zatalasao kosu i u njegovim zenicama, za trenutak, zaiskrilo bi svetlo. U magnovenju, na prozoru vagona, naslutio bi dve prilike okrenute mrljama svetlosti, dva obrisa čije senke poskakuju žbunjem, travnjakom, staničnom zgradom, šumarkom iza nje, tada – u onoj toploj, letnjoj noći
„Slušaj”, rekla sam. Skinula sam slušalice, pružila ih njemu, uključila plejer. I znam – zvuk orgulja, zvuk bubnjeva, zvuk gitare, u tom trenu ispuni ceo prostor oko njega, a gore visoko visoko iznad svega – odjeknu devojački glas, zvonak i poletan, snažan i otvoren, prožet nadom i čežnjom – jasan. Kliznule su staklene perle, rasule se plavičastim prostorom i onaj devojački glas, zvonak i poletan, snažan, otvoren, prožet nadom i čežnjom, jasan – utišan je naglo, dalek iznenada, izmenjen stran nepoznat, praćen jedva čujnim zvucima klavira, zamire na ivici prostora, tamo oko njega. I kada mu se učini – melodija prestaje, zvuci zamiru, nestaju, izgubili su se, nema ih više – odjeknuo je klavir, i bubnjevi, i gitara, a onaj devojački glas dizao se i rastao, zvonak i otvoren, kao pre, poletan i čežljiv, iznad svega. Kao da neće proći, kao da će lebdeti, čaroban i bezvremen, potpun, u njemu, u meni, u nama – zauvek.
Da je neko stajao tamo dole, te letnje noći na povratku s Jadrana, na onoj maloj stanici u Gorskom Kotaru koja je mirisala na vlažnu koru, na mahovinu, na šišarke, na smolu četinara, na pokošenu travu, na logorsku vatru, na šatorsko krilo – da li bi video onu, malo u stranu pognutu glavu? Onu razbarušenu kosu?
Svaku trepavicu, svaku dlačicu obrva, uzdignutu ruku, prste koji poigravaju u ritmu muzike koju on sluša – vidim.
Da je neko stajao tamo dole, te letnje noći, na onoj maloj stanici na kojoj naš voz nije stao – da li bi pomislio – usne im se dotakoše?
Dole, potmulo, točkovi vagona dobovali su preko skretnica, sve malobrojnijih, sve ređih, koloseci su se spajali, sažimali se, sužavali, nestajali – postali jedno. U polutami, između noći koja odlazi i jutra koje dolazi prohujaše zadnjim skretnicama.
I naš voz – izgubi se iza zavijutka pruge. Nesta netragom – kao da ga nikada nije ni bilo.
Tražila sam da se kamere u studiju rasporede na tri mesta.
Prva, oslonjena na donji deo vagona, snima točkove, dole u polutami, kako klize šinama, zatim snima prve skretnice.
Čuće se dobovanje točkova koji jure preko skretnica.
Nailaziće nove skretnice, kamera će uhvatiti svaku skretnicu, svako razdvajanje šina – jednih, drugih, trećih, četvrtih.
Druga kamera snima kadrove iz hodnika vagona. Nas dvoje kraj prozora – one koji glume nas.
Ton: ide zvuk orgulja, ide zvuk bubnjeva, zvuk gitare, a gore visoko iznad svega – devojački glas, zvonak i poletan, snažan i otvoren, prožet nadom i čežnjom – jasan.
Treća kamera, na pokretnoj platformi, sa šljunkovitog proširenja ispred male stanice, hvata naš voz koji se približava, izranja iz polutame. Prati ga, onda napravi švenk – uhvatiće dva obrisa što poskakuju žbunjem, travnjakom, staničnom zgradom, šumarkom iza nje.
Ton: melodija polako zamire.
Rez.
Novi kadar – kamera, prateći vagon, zumira jedan od prozora, hvata dva lika na prozoru, nas kako se naginjemo jedno prema drugome.
Ton: onaj trenutak kada se čini – melodija prestaje, zvuci zamiru, nestaju, izgubili su se, nema ih više – odjekuje klavir, i bubnjevi, i gitara, i onaj devojački glas, ponovo, diže se i raste, zvonak i otvoren, poletan i čežljiv, iznad svega, kao da nikada neće proći.
Kamera se udaljava, zumira “na rikverc”, hvata ceo vagon, zatim i ceo voz.
Ton: ponovo se čuju skretnice, čuje se kloparanje točkova.
Kamera ispod vagona snima šine koje se spajaju, koje postaju jedno.
Ton: melodija polako zamire.
Kamera s platforme hvata voz koji odlazi, hvata onaj trenutak kada voz nestaje iza krivine.
Zatim ide kadar s lišćem koje podrhtava na obližnjem drveću.
Ton: čuje se huka voza, onda vetar, samo vetar, sve tiše, sasvim tiho, gotovo nečujno.
I rez.
Da li su to oni zvuci, onaj drhtaj, tren? Oni mirisi? Ono leto? Da li je to ono što je ostalo? U nama – zauvek.