A BRKOVI MI SEDI
A brkovi mi sedi,
Sa godinama dođoše,
Zar to treba mnogo da me jedi?
Ma, i to ponekad vredi,
Kad damu prekoputa mene,
Uz šoljicu muške kafe,
U ozbiljnost mojih godina ubedi,
Da, i za mene to mnogo znači
Da mi se srce
U ovim godinama
Još uvek junači…
Ah, godine,
Zna se,
Kad životne dogorevaju sveće,
I kad srce hoće,
A telo neće,
Kad ne mogu isprazniti tek tako
Života korpu
U neku crnu rupu
I poneku gadost
Sakriti u džepu…
Oh, kad sam počeo da sedim,
Kad su mi brkovi bili sve belji i belji,
Shvatio sam šta jesam,
I šta nisam,
I koliko vredim il’ ne vredim,
Ono što sam hteo da budem,
I ono što nisam postao…
Sedi brkovi nisu mi doneli besmrtnost,
Nisam ni postao bitan,
Čak ni u mom celom životu,
Kad poče da nestaje crne bujne kose,
Ah, što sve to godine nose,
I prođe vreme
Kad čupkali su ih unuci,
I kada su dodavali ozbiljnost
Svakoj mojoj
Profilnoj slici…
I, tako, kad ujutro,
Iz navike i sedu bradu brijem,
Vidim, još uvek, nežnu kožu lica,
I brkove što milovaše ponekad,
Žensku baršunastu kožu,
I poželeh da ih
Još jednom omastim…
Ma nije krivo ogledalo,
postoji odsjaj u mojim mislima,
tek trenutak podsećanja,
kad u uglovima očiju
ugledam duše svetlost,
i neki odsjaj beli,
što ponekad zadovoljstva još želi…
Da nemam brkove sede,
Da l’ bi bilo drugačije sve,
Da sam čarobnjak
Mogao bih šta da promenim?
Ma i ti starci magičnih moći
Ko Merlin ili Hermes Trismegistus,
Čarobnjak iz Oza i koji još,
Imaju svoje duge brkove i brade
Iako znaju šta rade
Ne mogu promeniti starost u mladost
Kao što ne mogu
Promeniti ni svoju gordost
Ni prateću im bajkovitost…
Ma daj,
Svi mi sedih brkova
Kad tad
Idemo u raj…