DODIR DALJINE
Moje vidovite ruke,
kao u vrača vrele
mišlju pokrenute
dotaknu izabrano –
one su te zapravo srele.
Videći od očiju bolje
nepogrešivo me vode,
Logos me uvek prizove.
Ispišem reč – dve
i duga blesne
spoji dve vode plahe
moći rečenog svesne.
Prostreli ih do dna
gde su istovetne
stopljene iskona snagom.
Iz srži pregrejane
srma se prelije
dubokim tragom.
Dotaknem slovo po slovo,
energiju pronose lako.
Ozariš se primivši je –
sve dveri otvoriš
meni – ženi.
I ne znaš šta te lomi:
dodir ognja, rečenog sila
što te u času porazila.
Il’ tajna bića iz daljine
što u dodiru s tobom sine.