EPITAF
Ekran beli,
Pišem svoje misli
Razmišljajući koji epitaf
Bi zabeležio,
Dok, unaokolo,
Razlivaju se šarenim tonovi
Po horizontima vida i nevida
Tastatura škripi tužnim jecajem
Senke se igraju svojim fraktalima
U rubovima okrugle zenice
Tvoreći vrtlog iluzija
Iz noćnih mora
I nerazumljivih snova…
Tišina
Nastade iz muzike koju volim
Tamo negde u daljini
Umorno lice
Sa osmehom
Koji želi
Nešto da kaže
U kom osećam
Bojazan
Da želiš odrediti
Koliko će ljubavi
Da se razvije i oslobodi
Koliko će ljubav da traje
I, da li će da istraje…
Osmeh je tvoj
Moj epitaf,
Koji zbori
Živeo sam,
Al’ ne otkrih potpuni smisao svog života,
Voleo sam,
Al’ samo razumeh da je to poriv srca
Iskaz duše
Potreba života
I opsena
Da sam bio voljen
I da bih hteo opet
Taj san, na javi da usnim…
Ne, ne možeš ti određivati
Da li ću
Koliko
Kada
Zašto
Da te volim…
Ja sam bio borac,
Ratnik
Preživeo nekoliko
Opasnih životnih trenutaka
Izbegao metak
Dok su oko mene ginuli
I previjali se ranjeni…
U tom trenutku
Nisam pomislio
šta će mi pisati na grobu
nisam imao vremena
da napišem svoj epitaf…
A sada,
Dok neumitno
Protiče vreme
Treba li
Mogu li
Želiš li
Od ljubavi da umrem?
Još uvek,
Iznad turobnih misli
u telu ključa neumitna želja
Za još života
Obogaćenog ljubavi
I svest da je
Kraj, ipak,
Tu negde
Na korak od jave i ljubavi…
Želim
Da epitaf
Ipak
Napiše moj život…
Ne, nemoj mi određivati
Da li postojiš ili ne
Da li si se izbrisala iz jave
K’o što si se eliminisala
Iz virtuelnog sveta…
Jer, onda ni ja
Ne postojim
I samo još epitaf
I nekoliko stihova
Treba da uklešem
I u tminu bespovrata
Da odjašem…
Pre tog ću da napišem,
Da sam se nadao životu lepšem
Al spotakao sam se
O sopstvena ograničenja
I nisam uspeo
Ljubavni žar
Da rasplamsam
I da svoj
Ljubavni zanos
Lovorovim vencem
Krunišem…