POGLED OČIJU TVOJIH
U tom pogledu vidim sebe,
te duge kose, očiju sjajnih,
savršene nesavršenosti,
lepote svih mojih mana.
U pogledu tvome ja sam zvezda
što nestvarom sija,
tonem u njima k’o u moru plavom
u svakoj pori tvojoj nalazim sebe.
Gledaš me, a ne znaš da treperim srcem
da pogled tvoj nas u jedno spaja
da počinješ s korenom mojim
da odavno sam s tobom svetlost bez kraja.
Pogled očiju tvojih sad me nagoni
da pesmu pišem,
dok se predajem dubini duše
ja samo volim, ja tobom dišem.
KAD IZAĐE MIRIS IZ ČOVEKA
Kad svi cvati zaminu u tebi
kad se ruke prozirnima čine
kad raspuknu vene k’o drveta kora
kad ni suza više neće, a na čelu brazda, bora.
Kad ti srce kamen bude
pa ne gledaš nikom oči
pa ne želiš, cveće, ljude
pomiluješ mahovinu, šume tminu.
Kad postaneš od čelika jači klin
pa zavitlaš drumovima, koracima dugim, glasnim
ko atova konja bat
kad zakopaš mir u duši, a u oku vrca rat.
Kad sve vreme vreme nema
svi dani isti budu, od drveta isklesani
ko statua u sred mraka
kad umire sve u tebi, kad odlete ati vrani.
Zahvati se duše svoje, oslušni je, omiriši
sad bar znaš šta te putem čeka
oštra trava, mutna voda razuzdana
brzacima razlivena, bez mirisa od čoveka.