Zašto Grcima smeta ime Makedonija?

VIŠE OD ISTORIJSKOG PITANJA

Grčka je imala ozbiljne ljude na vlasti koji nikada nisu zaboravili koliko su bili blizu da izgube deo svoje zemlje. Seme tog straha, i njegova živa ćelija, klija i danas kad se pomene ime Makedonija.

Mislim da me je malo šta toliko iskreno uzbuđivalo kao krajolik Makedonije, ona žuta, suncem obasjana zemlja, koja bi prolazila kroz kockaste prozore vagona, u kompoziciji koja bi se ne previše brzo kretala ka konačnom odredištu, magičnom Solunu.

Nekoliko puta sam se kretao tim putem, u nekim iščezlim i danas nepojamnim vremenima, prolazio kroz Makedoniju, bio u nekim malim i većim mestima, i uvek nekako leti, kad čitava vardarska dolina miriše na toplotu Juga, bilje, voće i avanturu. Jedne godine sam se vozio čitav dan sa nekim američkim hipicima, imali su gitaru i velikog psa, pevali smo Dorse i Dilana, život je bio zabava, a napolju je prolazio taj fascinatni makedonski krajolik…

U svakom slučaju, volim tu i takvu Makedoniju, poslednju egzotičnu oazu na upropaštenom Balkanu, bar onom njegovom ex-Yu delu, i sa žaljenjem pratim svu agoniju koju ta zemlja prolazi, najpre sa neodgovornim političarima, etničkim sukobima, a sada i sa poniženjem oko imena koje više, izgleda, neće moći da nosi.

Dragim ljudima iz „Bivše jugoslovenske republike Makedonije“ konačno stižu „na naplatu“ neki stari istorijski čvorovi, a promena imena zemlje čiji identitet nose, biće samo jedna od „žaba“ koje će morati da progutaju.

U tom košmaru mnogi Srbi se pitaju zašto baš Grci toliko insistiraju da se menja ime njima susedne malene Makedonije, i kakve sve to veze ima, čudeći se da li je moguce da tamo neka pitanja iz antičkih vremena od pre 2.000 godina mogu da imaju toliki uticaj u ovo moderno doba…

Pa, ima, ali nema veze sa antikom već sa jednim mnogo bližim periodom i to što ne razumemo Grke pokazuje da, ustvari, i dalje ne razumemo sopstvenu agoniju koju smo prošli u to isto vreme, i čije razornosti, za razliku od Grka i dalje, izgleda, nismo svesni…

Elem, od 1944. do 1949. u Grčkoj je besneo strašan građanski rat između komunističkih partizana, sa jedne, i nacionalnih snaga sa druge, isti onakav kakav je besneo u Srbiji, i koji se kod nas okončao onda kad je u Grčkoj počeo. Za razliku od Srba, Grcima je podelom Staljin-Ruzvelt dopalo da im ostane kralj i nacionalna država, bez komunističke revolucije. Ipak, veliki broj komunista koji je prethodno ratovao sa Nemcima, odlučio je da nastavi da se oružjem bori protiv kralja i da priželjkuje revoluciju kojom će se potpuno izmeniti odnosi u grčkom društvu.

U redovima komunističke vojske DSE od 30-ak hiljada naoružanih ljudi, više od pola nisu bili Grci. Taj broj su sačinjavali Sloveni, odnosno, jugoslovenski i grčki Makedonci, „neGrci“, kako bi se to danas reklo. Jedan od ciljeva komunističke revolucije bio bi i „decentralizacija“ Grčke prema kojoj bi Sloveni, odnosno, Makedonci dobili svoju republiku na severu Grčke. Glavni pomagač DSE bio je Tito i Jugoslovenska narodna armija. Obrazac decentralizacije bio je direktno prekopiran iz jugoslovenskog „rešenja“ promovisanog u Jajcu 29. novembra 1943. godine.

DSE je izgubila rat iako je imala punu jugoslovensku pomoć, a to Titovo samostalno pomaganje grčkog građanskog rata bilo je, po mom mišljenju, ključni razlog za njegov sukob sa Staljinom. Moskovski hazjajin čvrsto se držao svog dogovora sa SAD i Velikom Britanijom jer je znao da od nacista masakrirani SSSR još jedan rat sa moćnom Amerikom u tom trenutku ne bi izdržao. Za njega je sve što je rekao Ruzveltu bilo kao beton jako i zato je između ostalog mir u Evropi vladao punih šest decenija, do danas.

Svojim avanturizmom Tito je pretio da sve to ugrozi, i da odvede SSSR i čitav Istočni blok u veliku opasnost. Ipak, nije samo Staljin bio taj koji je pobesneo od takvih ideja. Grci, očito je, i dan danas ne mogu da zaborave da su puleni severnog suseda hteli da deo Grčke proglase republikom ili pokrajinom čije stanovništvo ne bi bili Grci. Kakav ishod bi to imalo, Srbi gledaju u svom slučaju jos od 1999. godine, sve do danas.

Za razliku od brojnih srpskih političara od 1945. Grčka je imala ozbiljne ljude na vlasti koji nikada nisu zaboravili koliko su bili blizu da izgube deo svoje zemlje. Seme tog straha, i njegova živa ćelija, klija i danas pred pomenom pojma Republika Makedonija.

A mi smo, eto, neka sasvim druga priča i nama naša istorija uglavnom ne znači puno.

P.S. Koliko istorija ume da dobije čudne tokove svedoči i jedna epizoda iz grčkog rata: u toku jedne borbe između komunista kojima su pomagali vojnici JNA i nacionalne armije Grcke, došlo je do okršaja na samom vrhu Kajmakčalan. Uz mnogo ironije, jugoslovenski vojnici i grčki komunisti bili su u starim bugarskim rovovima iz 1916., a nacionalna armija Grčke u starim srpskim rovovima iz iste legendarne bitke. I ishod je bio isti: JNA i komunisti su pretrpeli ozbiljne gubitke.

Sa FB profila Baneta Gajića