IZGUBLJENA PESMA
Odlučih se Fruškom gorom proći
sa zapadne strane,
blagim padinama.
Vinogradi k’o nebi se plave…
Iza njih svetlost svetinje
sjaji usred noći,
put me vodi pravo do Privine glave.
Čarobnom tišinom svetinje stare
i gutljajem vode sa izvora zdravlja,
u grudima mojim božanske pojave,
kao da se iz nebesa
izgubljena pesma sa porukom javlja.
Evo, tu si, kako vidiš,
usred ovozemaljskog raja,
pronađe me uz Božiju pomoć,
ali da znaš – ja nemam kraja.
Da pišem pesmu koja kraja nema,
svetinja mi nikad oprostiti neće,
a posebno ona na krajnjem zapadu,
što od svog postanka sačuva
pripadnost i čistotu svome narodu.
Meni osta samo
iz dna duše svetinjama da se divim,
uz njihove duhovne visine
novu pesmu da doživim.