DOGAĐAJ ZA PONOS SRPSKE VOJSKE
Najsjajniji dan za kralja Petra u Balkanskom ratu bio je njegov ulazak u Skoplje. Oslobođenje Skoplja bilo je moguće stavljanjem srpske vojske u mobilno stanje, jer, kako je kralj govorio, mora se učiniti sve da se osiguraju istiniti uslovi za pravi i stalni mir na Balkanu.
Revolucija u Turskoj (jula 1908.) povratila je u život nekadašnji ustav turski uz proglas slobode jednakosti i bratstva sviju naroda u turskome carstvu. Ali, ta sloboda, ta jednakost i to bratstvo posle kratkog vremena ostadoše za hrišćanske narode mrtvo slovo na hartiji.
Proglašenom slobodom koristili su se samo Turci, a hrišćani su gonjeni i turčeni. Na Balkanu se opet počeše javljati bune i prelaziti iz jedne oblasti u druge. U tim bunama i metežima najviše su stradali Sloveni: Srbi i Bugari.
Događaji u Turskoj i težnje Austrougarske ubrzali su objavu rata balkanskih saveznika Turcima. Neredi i pokolji hvatahu utoliko više maha ukoliko se dublje zalazilo u leto 1912, a buna Arbanasa, koju je potpomagala Austrougarska, pretila je da potpuno odseče Srbiju sa juga. Najposle, pokolji hrišćana u Štipu i Kočanima prevršiše meru. Saveznici protestovaše protiv tih zločina i potražiše da Porta neminovno ispuni odredbe Berlinskog kongresa o poboljšanju stanja hrišćana. Porta na ovaj zahtev Srbije i Bugarske odgovori mobilizacijom (16. septembra) i time pitanje mirnog dogovora stavi na ratno zemljište. Na ovaj postupak Turske odgovoriše sva četiri saveznika takođe mobilizacijom (17. septembra). Istog dana potpisan je u Beogradu ukaz o pozivu Narodne Skupštine u vanredan saziv za 20. septembar.
Oko deset sati skupštinska dvorana bila je puna. Gotovo nijedno mesto nije bilo prazno. Narodno predstavništvo sastavljeno iz seljaka u narodnoj nošnji. Među njima ima markantnih pojava, ozbiljnih i lepo skrojenih glava, ljudi sa čelom koje pokazuje umne glave; kretanje im, slobodno i otresito, pokazuje nezavisne ljude, odrasle ne u zagušljivom vazduhu velikih gradova, nego u vazduhu šuma i pitomih livada Šumadije, Mačve, Stiga, Toplice, Negotinske i Timočke Krajine, sa Kolubare, Zlatibora, Jelice i Župe pod Kopaonikom. Među njima ima i inteligentne gospode.
Kralj Petar voleo je tačnost i sam je vazda bio tačan, i u 10 i po sati pred zgradom Narodne Skupštine zaustaviše se dvorska kola. Silno trostruko „Živeo!” prolomi vazduh. Kralj u pratnji svojih sinova i ministra predsednika uđe u skupštinu. Narodni predstavnici dočekaše ga stojeći i silnim uzvicima: „Živeo!”
Kada je kralj zauzeo svoje mesto, ostade stojeći na estradi, a iza njega stojala je zlatna prestona stolica. Kralj odmah poče da čita prestonu besedu. On je, jakim naglaskom pri izgovoru, glasno i oštro izgovarao tako da se i u krajnjem uglu skupštinske dvorane mogla čuti svaka reč.
Njegova beseda, kojom je otvorio sednicu vanrednog saziva, bila je kratka i jasna. On je napomenuo nesnosno stanje naših sunarodnika u otomanskoj carevini, napominjao je koliko se Srbija, mira opšteg radi, morala uzdržavati i ugušivati bol duše svoje na vapaje svojih sunarodnika i stalno se korektno držala, nadajući se da će Porta pristupiti reformama, da će stati na put iskorenjivanju hrišćana i obezbediti im miran život i razvitak, kako bi se time prekinule smetnje mirnoga razvitka i napredovanja Kraljevine Srbije; ali, i same velike sile uzalud su se obraćale prijateljskim savetima u Carigrad zbog nevolja koje sa ostalim hrišćanima trpe naša braća.
Zatim je u besedi govorio kako je Porta, mesto da zavodi reforme, mobilisala svoju vojsku i nagomilala je prema našoj granici, pa je nastavljao:
„Na taj akt, kojim se ugrožava naša bezbednost, Srbija je imala samo jedan odgovor: mojim ukazom od 17. ovog meseca stavljena je naša vojska u mobilno stanje.“
„Naš je položaj određen i jasan. Mi imamo dužnost preduzeti mere za svoju bezbednost. Mi imamo dužnost da, u saglasnosti sa balkanskim hrišćanskim državama, učinimo sve, koliko do nas stoji, da se osiguraju istiniti uslovi za pravi i stalni mir na Balkanu”.
Svako značajnije mesto govora kraljevog prekidali su silni uzvici: „Živeo!” koji su prolamali dvoranu.
Ali, nema sumnje, najsjajniji dan za kralja Petra u Balkanskom ratu bio je ulazak njegov u Skoplje.
Pošto se kralj video sa sinovima, pošto je primio raport od komandanta mesta i obišao počasnu četu, upravnik varoši predstavio mu je predsednika skopljanske opštine, Spiru Hadži-Ristića, koji ga je, u ime oslobođenog Skoplja, podnevši mu so i hleb, pozdravio ovim rečima:
„Vaše Veličanstvo! Posle skoro pet i po vekova srpski narod klasične Stare Srbije presrećan je da ponovo vidi u svojoj sredini naslednika Nemanjićeve države. Kao prvi predsednik opštine oslobođenog Skoplja, u ime građana skopskih, želim iskrenu dobrodošlicu Vašem Veličanstvu, našem milom vladaocu!”
Za ovim je u ime muslimansko-turskog stanovništva, bivši predsednik opštine, Rešad, pozdravio kralja ovim karakterističnim rečima:
„Vaše Veličanstvo! Sreća osmanlijskoga oružja izneverila je Osmanlije, i zemlje koje su pre pet vekova bile zadobivene na sablji, opet je Njegovo Veličanstvo na sablji povratilo. Ja, u ime muslimanskog stanovništva u Skoplju, srdačno pozdravljam dobrodošlicom Vaše Veličanstvo i izjavljujem našem gospodaru duboku pokornost.”
U crkvi Sv. Spasa pozdravili su kralja skopski srpski mitropolit, Vićentije, zatim egzarhijski mitropolit Neofit.
Sutradan po dolasku kralj je prisustvovao službi božjoj u skopljanskoj katoličko-arnautskoj crkvi, te time lično dokazao da srpska vojska nije došla nikoga da goni i ugnjetava, nego zarobljene i ugnjetavane da oslobodi, da donese pravdu, red i ravnopravnost.
Preuzeto sa FB profila Dušana Bapca