PESMA JE VEČNA
Da bih iskazao radost ili sreću,
misli mi beže, u beskraj putuju.
Znam, stići ih nikada moći neću,
jer mojim nemirnim venama lutaju.
Da iskažem tugu, uvek nađem reči,
tad ne tražim ni para ni zlata,
samo pomislim da pesma tugu leči,
pa mi se ruka sama za pero hvata.
U duši grč popusti, lakše dišem,
ni strofama mojim tada nije lako,
ideje naviru, ja ih samo pišem,
a ruke žure da unesu slovo svako.
Napisane pesme celom svetu lete,
neke će da rastuže, neke razvesele.
Svi će oni ipak mene da se sete,
a misao nek’ im bude, kako sami žele.
Stihovi će moji govoriti svima,
da trajno ostaje ono što pesnik zapiše.
Večno ostaju i sećanja, pesme u njima,
a to pesniku od života znači više.
ZAVIČAJ
Prošao sam puno sveta,
video sam mnogo planina i reka.
Obišao sam gradove i sela,
razna mora i jezera neka.
Gledao sam Mona Lizu, Versaj u Parizu,
pio pivo na Vltavi u zlatnome Pragu.
Prođoh Grčku sjajnim suncem obasjanu,
i daleku Švedsku, ledom okovanu!
Prođoh i Srbiju našu divnu,
naše banje, Manastire Svete.
Videh Taru, spokojnu i mirnu,
u duši mi ostadoše Zlatibora lepote.
Ali ono što ne nađoh nigde,
rodno selo zavičaja moga.
Divne ljude sa ovih ravnica,
gutljaj vode sa Bosuta reke,
busen zemlje mojih Batrovaca.