SAMO NA TREN
Otpoj mi pesmu što čuo nije
još niko na ovom belom svetu,
nahrani moje iluzije,
pogodi strelom sanjivu metu…
Probudi me rajskim stihom,
ne, nije važno, što je laž,
kao stari prosjak što uzdiše,
šapće mi duše ožiljak…
Zanesi me ko palmu jugo,
zavaraj paučinom trag,
i budi varalica znana,
čija stopala poznaju moj sag…
Sa tobom u zemlji čuda ponovo,
još jednom za života barem,
leteću kao ptica zanosna,
za fatamorganom nad tvojim morem…
SAMO NA TREN…
SUNČEVA BARKA
Osećam kako lišće raste,
sok života lipe se budi,
sa juga doleću u gnezda laste,
nadolaze reke, uzdišu grudi…
Sjatila se sunčeva barka,
plovi ulicom i stazama,
tamo gde vladaše snežna bajka,
toplina sija promenadama.
Kao ona šoljica čaja,
što čeka svoju kocku šećera,
prozori sanjaju da im se preda,
slika pejzaža, tiha večernja…
I leptir iz lutke izleteće,
ušuškan šupljinom staroga stabla,
na valove livade tiho sleteće,
neće da pati dok mu se nada…