NAROD KRASI BOŽIJI HRAM
O ljudima koji ne dolaze u crkvu Sveti Jovan Zlatousti kaže da nikada ne postoji dovoljno dobar izgovor koji ih sprečava da uđu u bogomolje i pomole se Gospodu za zdravlje i spasenje svoje duše.
Vi ste svi danas radosni, a samo ja jadan žalostan. Jer kad na ovo duhovno more i neizbrojivo crkveno bogatstvo pogledam, a posle pomislim da će nas po prolasku praznika ovog i mnoštvo ovo ostaviti i razići se, i da crkva tolike svoje sinove samo praznikom, a ne i inače videti može: onda se skrušavam i u duši grizem.
A kakvo bi duhovno veselje bilo, kakva radost, kolika slava Božija i kakva duševna korist, kad bi crkva pri svakom svom sabranju tako narodom ukrašena bila?
Lađari i krmanoši čim morsku pučinu preplove, svim se silama trude da do pristaništa doplove; a mi se neprestano silimo da more protiv sebe podignemo, te da u buru životnih briga utonemo, jer se neprestano po trgovima i sudovima vrzemo, a ovde jedanput, ili jedva dvaput u toku cele godine dolazimo. Ili, zar vam je nepoznato, da kao što su po moru pristaništa, da je tako i u gradovima Bog crkve podigao, kako bi se, kadgod bi od bure životnih nemira k Njemu pribegavali, velikom tišinom nasladili, jer ovde se ne treba ni od burnog talasanja, ni od upada razbojnika, ni od nasrtaja zločinačkog, ni od silnog vetra, pa ni od zverske svireposti čuvati, pošto je crkva pristanište od svega slobodno, pa i za duše pristanište duhovno. A to ćete moći vi sami da posvedočite, jer ma ko od vas, ako bi u savest svoju sada zavirio, našao bi da je ona sasvim umirena. Gnev nju sada ne pomućuje, pohota ne uspaljuje, zavist ne grize, gordost ne nadima i želja preuznošenja ne vređa. Sve te zveri su se smirile; jer ko Božije reči sluša, one kroz njegov sluh, kao neko božanstveno pojanje, čak u dušu prodiru i skotske te strasti utoljavaju. Pa nije li oplakivanja dostojno, kad se mi i opet, prezirući takvu svoju korist, koju ovde nalazimo, od crkve, kao od zajedničke majke svih nas udaljujemo i vrlo retko u nju dolazimo?
Ta šta preče od ovoga ti imaš da mi pokažeš? Gde ti je bolje odlaziti i šta ti smeta da ovamo ne dolaziš?
Ti ćeš mi svakako odgovoriti da te sirotinja u crkvu da odlaziš sprečava; al’ to izvinjenje nije na svom mestu. A nije, zato što je svega sedam dana Bog s nama podelio i nije za sebe više zadržao, a nama manje ostavio, a nije ni prepolovio, jer nije za sebe uzeo tri, i tri nama dao, no tebi je šest darovao, dok je za sebe samo jedan ostavio. Pa i u taj dan nećeš ti da se od životnih briga uzdržiš, no po primeru onih koji svešteno imanje kradu, drsko postupaš, pošto ga, kao svetog u slušanju božanstvenih reči posvećenog, kradeš i na životne taštine nepristojno trošiš.
A šta ja o celom danu govorim? Ono, što je udovica pri razdeljivanju milostinje učinila, to i ti u vreme toga dana učini. Ona je dve lepte poklonila i veliku milost kod Boga našla, pa mu i ti pozajmi dva časa, pa ćeš dobitak od hiljadu dana kući svojoj odneti. A ako i to nećeš, onda pazi, da ne bi višegodišnje napore izgubio, kad već ne možeš da podneseš da i najmanji deo dana bez zemne koristi provedeš. Jer kod Boga je običaj, da i davno stečeno imanje rasturi, ako vidi da se prezire, kao što je i Judejcima, što se o crkvi nisu starali, pretio, govoreći: I što unesete u kući, ja razduham;… što je dom moj pust, a vi svaki trčite za svoj dom (Ag. 1,9).
A o čemu te neophodnom, kaži mi, mogu ja i poučiti, ako nam samo jedanput ili dvaput u godini dođeš? O duši ili o telu, o besmrtnosti ili Carstvu nebeskom, o muci ili o paklu? Da li o dugotrpljenju Božijem ili o pokajanju i oproštenju? O krštenju? O otpuštanju grehova, ili o tvari ovoj, višoj i nižoj? Ili o prirodi čovekovoj? Ili o anđelima? Ili zločinu demonskom? O spletkama đavolskim, ili o ophođenju? Da li o dogmama? O pravoj veri, ili o razvratnim jeresima? Jer sve ovo, a i više, neophodno je da svaki hrišćanin zna, i na sve, onima koji ga pitaju, odgovori. Ali vi, ni najmanje od ovoga ne možete znati, pošto tek jedanput i to nemarljivo, i više zbog običaja praznovanja nego zbog duševnog usrđa, ovamo dolazite, a samo onda bi dostojno pohvale bilo, kada biste svagda ovamo dolazili i sve ovo u pojedinostima postigli.
Mnogi od vas, koji ste sada ovde, imate sinove, kojima kad ih predajete nastavnicima na učenje i zanate po volji vašoj zabranjujete kući da dolaze; no pošto im postelju i hranu i sve ostalo, što je za život neophodno, pripremite, određujete im da sa učiteljima svojim zajedno žive, a to naravno zato, da bi se oni usled toga što neprestano prebivaju tamo, gde ih nikakva briga u njihovim aktivnostima ne remeti u znanju utvrdili; pa opet smatrate da ovde gde se učite ne prostom zanatu, no onom što je najviše, a to je: kako Bogu da ugodite i nebeska blaga pridobijete smatrate, velim, da to i usput postići možete. A zar to nije bezumno?
A da je nauka, koja se ovde predaje, zaista takva, da veliku pažnju zahteva, slušaj šta Gospod o njoj govori: Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt. 11,29). A i prorok je rekao: Hodite čeda, poslušajte mene, strahu Gospodnjem naučiću vas (Ps. 33,11). I dalje: Otpočinite, i poznajte da sam ja Bog (Ps. 45,11); a već se i otud uviđa, da se svako, ko je nameran da se i u ovom mudroslovlju obuči, mnogo truditi mora.