DAVNO ĆASKANJE S GENIJEM
Nikola Tesla je smatrao da brak nije za naučnike. On je to objašnjavao time da pronalazač ima tako jaku prirodu, s toliko divljeg i strasnog u njoj, da bi ženi koju bi voleo dao sve i tako uzeo sve od svoje odabrane struke!
Kad je novinar i pisac Klivlend Mofer, prolećne večeri 1896. ušao u neimenovan njujorški kafe, za stolom je sedeo Nikola Tesla, pronalazač koji je 12 godina ranije došao u Ameriku i stekao svetsku slavu.
– Plašim se da večeras nisam prijatno društvo. Zamalo da danas poginem! – rekao mu je 40-godišnji Tesla i ispričao da je doživeo strujni udar u svojoj laboratoriji.
– Da moj pomoćnik nije isključio struju, ne bi me više bilo!
Udar je ostavio čudan otisak na grudima gde je ušao i spaljenu petu na jednoj čarapi tamo gde je napustio telo…
Tako je započeo razgovor koji će se 6. juna 1896. pojaviti pod naslovom „Ćaskanje s Teslom“ u „Ivning staru“, a, kasnije, biti prenet i u drugim američkim i svetskim novinama tog vremena. Jedna od tema, bila je: radosti i tuge naučnika.
Od čeg srce boli…
– Vidite, jedna od tužnih strana u životu pronalazača je da postoji toliko ideja koje mu prolaze kroz glavu a on može da uhvati, tek, neku od njih, a ima vremena i snage da, samo, nekoliko dovede do savršenstva. I mnogo puta se dešava da ga drugi pronalazač kom su pale na pamet iste ideje preduhitri u svakodnevnom sprovođenju u delo. Verujte, od tog srce boli! Kad mi je izgorela laboratorija, s njom je uništen i aparat za likvefakciju vazduha novim metodom koji sam izumeo. Bio sam korak do uspeha, ali, posle nekoliko meseci odlaganja, nemački naučnik je rešio problem i ostavio mi, samo, sećanje na to što sam ja mogao da uradum. Tih dana sam bio veoma tužan i obeshrabren. Mislim da ne bih izdržao da nije bilo redovnih tretmana strujom koje sam primenjivao na sebi. Vidite, struja daje umornom telu, baš, ono što mu treba – životnu snagu, jača nerve. Sjajan je lekar, možda najveći od svih.
Usamljen genije
Mofet je upitao Teslu da li često pada u takve periode depresije.
– Možda ne često, ali, ponekad, da. Svaki čovek umetničkog temperamenta ima nastupe velikog entuzijazma koji ga dižu i guraju napred. Dok sam bio student, znao sam kako je, to, kad sedite za kockarskim stolom po 48 sati u kontinuitetu. Mislio sam da je fascinacija igrom intenzivno osećanje i verujem da ga mnogi ljudi smatraju najjačom emocijom. Ali, mogu da vam kažem, da mi, već godinama, sva zadovoljstva kocke deluju bedno i bljutavo u poređenju s ogromnim uzbuđenjem koje donosi život u laboratoriji. Mislim da ne postoji veće ushićenje u ljudskom srcu od onog koje pronalazač oseća kad vidi da se neka tvorevina njegovog uma uspešno razvija i kad mu neki ključan eksperiment dokaže da je, posle mnogo meseci čekanja i nadanja, bio u pravu. Takva osećanja čine da čovek zaboravi na hranu, san, bolest, prijatelje, ljubav, sve!
Mofet opisuje „nežnu blagu svetlost“ u Teslinim očima dok ovako govori, ali i neku strogost i žestinu, „kao da je s prezirom odustao od svih svetskih nagrada kako bi se predao ovim tvorevinama uma“. Bio je, to, čovek koji se toliko udaljio od utabanih staza drugih ljudi – kao da je pripadao drugoj rasi.
– Verujete li da je brak za osobe umetničkog temperamenta, gospodine Tesla? – pitao ga je novinar.
– Za umetnike da, za muzičare da, za pisce da, ali, za pronalazače – ne! Prva trojica dobijaju inspiraciju iz ženskog uticaja, a ljubav bi ih vodila do većih dostignuća, ali, pronalazač ima tako jaku prirodu, s toliko divljeg i strasnog u njoj, da bi ženi koju bi voleo dao sve i tako uzeo sve od svoje odabrane struke. Mislim da ne možete nabrojati mnogo velikih izuma iza kojih stoje oženjeni muškarci! – rekao je Tesla dodajući „sa senkom patosa u glasu“. – Što je šteta jer se, ponekad, osećamo tako usamljeno!
Tri sestre
Teslin život bi se mogao opisati kao stalan rad u laboratoriji s povremenim intervalima za jelo i spavanje – konstatovao je Mofet. Uglavnom, Tesla radi od 8 ujutro do 8 uveče, večera u laboratoriji, a onda nastavlja s poslom do 11 sati ili, čak, ponoći.
„Dva puta u poslednje dve godine, bio je u pozorištu. Veoma, veoma retko, samo kad ne može da izbegne, prihvati neki poziv u društvo i, onda, čak, uživa u tom, iako priznaje da ga sama pomisao da ide na neki prijem ili večernju zabavu, unapred ispunjava užasom! Jedno od njegovih malobrojnih opuštanja je pola sata koje provodi u kafeu u kom smo se sreli i ćaskanje s prijateljima koje tamo sretne“, zapisao je Mofet.
Tesla je verovao da bi čovek živeo 200 godina kad bi mogao više da spava.
Spavati, ne biti budan!
– Pravi način da ekonomično koristimo život je da prespavamo svaki trenutak koji nije neophodan ili poželjan da budemo budni. Da li ja, to, činim? Ne, ali, i u tom kao i u mnogim drugim stvarima, daleko sam od tog da poslužim kao primer – rekao je Tesla.
Ispričao je da ima tri sestre u Srbiji koje veoma voli a koje su se, po lokalnom običaju, rano udale, sa 16 ili 17 godina, što je, po njemu, pogrešno.
– Kad se devojke tako rano udaju, s 35 su stare.
Sestre ga obožavaju i znaju za njegove uspehe u nauci, iako ih ne razumeju.
– Sve bih dao da su ovde, sa mnom, ali one nikad ne bi napustile svoju zemlj. Ne bi mogle da žive daleko od kuće.
Živeti mnogo puta!
Američki novinar Mofet greši, govori o naučnikovoj „rodnoj Crnoj Gori“ i njegovoj neobičnoj telesnoj snazi, Tesla je opisao i da se kao mladić zarazio kolerom u otadžbini. Devet meseci je bio invalid, ali se, najzad, oporavio. Izbegao je smrt – kao i tog dana u laboratoriji. „Ne volim pomisao o smrti. Teško je ostaviti tako rano svoj posao.“
Mofet je naučnika upitao o budućem životu…
– Ah, to je druga priča – rekao je Tesla. – Jednom ću vam reći svoje poglede na budući život. Ali, znate li da je moguće verodostojno demonstrirati vaše ili moje buduće postojanje u laboratorijskim eksperimentima? Zaista! Ono se zasniva na studiji ćelijskih oragnizama, a poenta je da svaka elementarna ćelija koja je ikad ušla u neku kombinaciju – recimo, da predstavlja vas, mene ili neku treću osobu – ima svest o toj činjenici. I ta ćelija je sačuvala tendenciju da se, u budućnosti, grupiše ili ponovo sjedini s ćelijama s kojima je ranije bila povezana. Sve se svodi na pitanje verovatnoće. Postoji određena formula za svaku individuu, jedna za mene, jedna za vas, jedna za nekog trećeg…
– Ako se atomi koji čine tu formulu, rastureni posle naše smrti, ikad ponovo u beskrajnom vremenu nađu, zajedno, ili blizu jedni drugih, požuriće da se spoje kao ranije. I, prema nebjašnjivom zakonu uzroka i posledica, posle sjedinjenja – uslediće isti ishod kao ranije – i vi ili ja – ponovo ćemo živeti! I sve tako do – beskonačnog vremena – možemo, ponovo, živeti – mnogo puta!
Autorka: Ljiljana Jorgovanović
Izvor: „Lena“
Priredio: Velibor Mihić