ZA LJUBAV TREBA IMATI DUŠU
Za voleti,
Dugo i večno,
Treba imati dušu,
Za to treba biti poseban,
Jer to ne može svaki čovek,
Treba biti malo normalan,
Prisan i zanesen,
Maštovito fenomenalan…
Za ljubav
Ne treba srca da se lome,
Jer, od ljubavne čežnje,
Kad ih strahovi od odbacivanja – slome,
Lakše ili teže ljudi se oporave,
Na noge usprave,
I, nastave dalje…
Znam ja neobičan lek
Za ljubavne boli,
Nije to zaborav,
Jer, kad se iskreno,
Neizmerno, nesebično
Bez uslovljavanja voli,
Od ljubavi može da se ozdravi…
Treba da se dohvati,
Ona „peta dimenzija”
Mirišljava, uzbudljiva,
Čarobna,
Samo njena…
Sa ljubavlju,
Svojim razmišljanjima,
Sećanjima, osećanjima,
Intuicijom,
Obuhvatim je,
U široku sliku,
Načinjenu prema njenom liku.
Ne treba Minhauzenov sindrom
Da sklopim iluziju,
Da je sklonim u snove,
Za ljubav mi je potrebna,
I jedna i druga ruka,
Da je obuhvatim
Oko struka,
Usne vrele,
Grudi bele,
Zenice raširene,
Kose raščupane,
Ne da volim u delićima,
Već ko osobu celu,
Temperamentnu i vrelu…
Za ljubav njenu,
imam dušu,
Kojom njene dimenzije
Mogu da dohvatim,
U osećanja uživim,
I svoj životni ritam,
Na putu u večnost,
Veselo zaigram…
Jeste, kažu, kad duša voli,
Srce progovori,
U ritmu ljubavi…
Volim te dušom,
Pročitah negde,
Znam, telo će nestati,
A duša što voli,
Dok ti živiš,
Zauvek će opstati…