„Zapadni Balkan“ je podmetačina smišljena s određenim ciljem

IZMIŠLJOTINA VELIKIH SILA

Mi nismo nikakav Zapadni Balkan. Zapadni Balkan ne postoji. Zapadni Balkan nije nikakva ni geografska kategorija. To je izmišljena kovanica koja ne znači ništa. Naša država se zove Srbija!

 

Nema Srbija veliki manevarski prostor. Nije silna da nadvlači konopac sa najmoćnijima. Previše je propatila da bi ulazila u bilo kakve neodgovorne i nasilne avanture. Ali ponešto hrabro i kreativno može da učini kako bi se postepeno izvlačila iz okova na putu do potpune slobode.

Za početak, naši državnici mogli bi jasno svima da predoče:

Mi nismo nikakav Zapadni Balkan. Zapadni Balkan ne postoji. Zapadni Balkan nije nikakva ni geografska kategorija. To je izmišljena kovanica koja ne znači ništa. Naša država se zove Srbija!

Dakle, u čemu je suština podvale sa sintagmom „Zapadni Balkan“, koji nam se postepeno i sve jače servira skoro dvadeset godina do mere da smo i sami počeli da verujemo da to „čudo“ stvarno postoji?

Najpre, rekosmo, u geografiji nema Zapadnog Balkana. Kao što nema ni istočnog, južnog i severnog Balkana koje niko nikad nije ni pomenuo. Nauka poznaje samo Balkansko poluostrvo (čak i to za mnoge geografe bio diskutabilan termin jer su smatrali da je adekvatniji naziv Dinarsko poluostrvo) i Srbija se nalazi u njegovom središtu, a ne na zapadu.

Zapadni Balkan nije zabeležila ni istorija. Ni u toj nauci ne da nije utemeljen pojam, nego se i ne pominje u viševekovnim papirima i knjižurinama.

Zapadni Balkan je, znači — politička podmetačina smišljena sa tačno određenim ciljem.

Prvi put, Zapadni Balkan se pojavljuje kao termin, slučajno ili ne, 1999. godine na razvalinama Jugoslavije. U Zapadnim medijima postepeno je počeo da se uvodi kao širi pojam za sve bivše jugoslovenske republike, samo što je iz tog „korpusa“ izbačena Slovenija, a dodata mu Albanija.

Od 2000. godine „Zapadni Balkan“ se sve češće i u službenim i zvaničnim krugovima u Americi i Evropskoj uniji koristi za — postkonfliktne, „nedovršene“, manje ili više okupirane i razdrobljene zemljice u „ovom regionu“.

Zvanična Hrvatska se bunila što su i njoj „prišivali“ etiketu „Zapadni Balkan“, pa je uspela i zvanično da napusti to „društvo“ kada je postala članica EU.

U toj neformalnoj grupi balkanskih „kažnjenika“ koji čekaju svetlu evropsku budućnost ostali su — Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Albanija i Srbija. Naravno, za zapadne sile koje su saučesnice u rasparčavanju Srbije, tu je i nepriznato Kosovo koje Španci svojim poslednjim diplomatskim akcijama precrtavaju.

Trenutno formulaciju „Zapadni Balkan“ slušamo svaki dan. Evropska unija čak ima strategiju za Zapadni Balkan. A 17. maja se u Sofiji održava prvi Samit Evropska unija — Zapadni Balkan.

Upravo je završena konferenciju u Beogradu „Nove perspektive za Zapadni Balkan“, osnivaju se i nevladine inicijative za Zapadni Balkan, gotovo svakog meseca imamo forume i sedeljke sa sličnim nazivom… Ponavlja se kao nasilna mantra svakog dana. Ubacuje se u kolektivnu podsvest. Zapadni Balkan kao hendikepirano čedo Evrope kome treba staratelj.

Poenta je jasna, taj naziv se postepeno institucionalizuje. Zemlje koje su u velikoj meri učestvovali u razvaljivanju Jugoslavije sada pokušavaju da na tom prostoru stvore politički (ali i vojno) okupiranu teritoriju koju kontrolišu.

Sve se odvija naravno pod firmom velike brige Evropske unije da se „Zapadni Balkan“ integriše u njihovu zajednicu. A u stvari da se područje drži u šaci, a da se istinski nikad ne pridruži Uniji ili, u najboljem slučaju, da bude „druga liga“ EU.

Da poentiramo, pravo značenje sintagme „Zapadni Balkan“ nije zapadni deo Balkanskog poluostrva već je pravo značenje — Balkan koji pripada Zapadu. Balkan koji je u čeljusti Zapada. Balkan potpuno otrgnut od bilo kakvog uticaja Ruske Federacije.

Jer kako drugačije povezati posvađane zemljice koje čine „ovaj region“ ili „ove prostore“, što su takođe odvratno rogobatne kovanice kojima se obesmišljava suverenitet svih država „Zapadnog Balkana“.

Kakve više ima veze vojno neutralna Srbija sa Crnom Gorom koja je članica NATO-a, ili nefunkcionalna Bosna i Hercegovina sa Makedonijom kojoj takođe preti unutrašnji raspad. Ma nikakve.

Zato državnici iz Beograda jasno treba da podvuku crtu i da poruče:

Nismo mi nikakav Zapadni Balkan! Želimo mir sa susedima. Ali ne delimo sudbinu ni sa kim. Mnogo smo žrtava podneli zbog obe Jugoslavije. Dosta nam je lažnog i veštačkog bratstva.

Mi smo samostalna i suverena država sa dve autonomne pokrajine — Vojvodinom i Kosovom i Metohijom.

Toliko možemo!

Izvor: Sputnjik