BLAGOSLOV ILI KLETVA
Mnogi ovih dana citiraju Disovu pesmu „Naši dani“ i kažu kao da je pisana za današnje vreme i da ga odlično opisuje. Ono što mnogi gube iz vida je da je ova pesma pisana i opisivala vreme pred Balkanske ratove i Prvi svetski rat.
Znači da ovakvo stanje u državi nije ništa novo u srpskoj istoriji, mutno vreme u kojem mulj ispliva na površinu i najgori zauzmu mesta gde treba da stoje najbolji.
Mnogi su u očaju zbog toga i smatraju da je ovo kraj i da smo dotakli dno i da je sve izgubljeno. Zaboravljaju da je takvo isto vreme izrodilo generaciju koja je oslobodila Kosovo i Metohiju i Staru Srbiju, pobedila Bugare i izašla kao pobednik Velikog rata. Generaciju koja je imala Kumanovo, Bregalnicu, Cer, Kajmakčalan i Veliku Albansku Golgotu.
Danas je sva Srbija opet oko Kosova i Metohije i sva Srbija na Kosovu i Metohiji.
Skoro je, u jednom od intervjua, Aleksandar Vučić pričao o tome kako su drugi gubili bitke za Kosovo i Metohiju, a na njega će da padne žig izdaje. On je samo delimično u pravu. Da bi čovek razumeo gde je njegova logika pogrešna treba da shvati da u svakom trenutku našeg života ne živimo samo mi, nego kroz nas žive svi naši preci. Oni su razlog našeg postojanja a mi plod njihovih napora, njihovih borbi, njihovih uspeha i njihovog stradanja. Tako je i sa današnjom Srbijom i Srpstvom, mi postojimo zahvaljujući našim precima i zahvaljujući njihovoj borbi. Oni su se borili, dobijali i gubili bitke, ali niko od njih nije predao rat. I nisu oni vodili borbe da bi mi uživali, već da bi i nama dali priliku da se borimo u našim borbama kada na nas dođe red.
Mi postojimo, kao nacija, ne zahvaljujući tome što su naši preci prihvatali „realnost na terenu“, već zahvaljujući tome što su se borili protiv te „realnosti na terenu“. Nisu prihvatali da budu robovi, ni sluge, borili su se, prinosili žrtve i ginuli, ali se znali ono što je napisao besmrtni Njegoš „iz groblja će izniknuti cveće za buduće neko pokoljenje“ i cveće je nicalo. Bilo je teških vremena, ali je bilo i vremena trijumfa. Bitke su se dobijale i gubile, ali niko nije predao rat, niko nije potpisao kapitulaciju.
To je ono što je rekao lepo Nebojša Medojević pre nekoliko dana na tviteru: „Obrni okreni, tamo vamo, gore dole, levo desno, Lazar, Karađorđe, kralj Petar, Aleksandar, Slobo, Kostunica, Đinđić, Tadić nisu ništa potpisali oko Kosova. Onaj koji potpiše je izdao. Tačka.“
To je ono gde Vučić greši svesno, ili nesvesno i pokušava da dovede u zabludu druge. Ako potpiše, on je izdajnik i niko drugi, ni pre njega, ni posle njega i tu nema dileme.
On je dobro proučio medijsku manipulaciju i kontrolu masa i uzda se da će to da mu omogući da izda i prođe nekažnjeno. Ono što nije naučio, a trebao je, je istorija i činjenica da Srbi nikada u svojoj istoriji, kao kolektiv, nisu između sigurnosti i časti izabrali sigurnost. Srbi se nikada nisu bojali smrti i patnji, ono čega su se Srbi uvek bojali je ropski život i gubitak časti. Ne postoji ništa što bi mogao da da srpskom narodu da bi izdaja mogla da prođe i bila prihvaćena.
Verovatno ima besane noći, jer se vreme odluke bliži. Dok mu svašta prolazi kroz glavu, ja mogu da mu kažem samo reči koje je Leonida rekao Efialtesu kada ga je video da vodi Persijance obilaznim putem iza leđa Grcima u Termopilu i te reči su, ili najveći blagoslov, ili najveća kletva koja može da se kaže nekome, a sve zavisi od njega: „Aleksandre Vučiću, dabogda ti ime živelo večno.“
Izvor: Pravda