GDE PESNIKU LEBDI DUŠA
Kroz oblake bele plovi
pa se vine u dubine
i dodirne biser školjke,
zatalasa sinje more,
zaluta nam za planinom
i pročešlja šume, gore…
K zvezdama se sva razluta
okrzne je sunca zračak,
ušuška se u dnu srca
da uhvati sreće tračak…
Sve obično ručno slaže,
ostavlja ga putu kraju,
nebeskom se svodu daje
gde se slične duše traže…
Gde pesniku lebdi duša
samo slični njemu znaju,
to on tugu srcem peva
al’ to mnogi ne poznaju…
Neshvaćena duša jeca
dok je pesma kao reka,
čas mrmori i žubori
i odsanje svoje čeka…
Glas se pesme odsejava
ko pšenično zrno žuto,
ko klik orla, silno, jače,
dok u tami na dnu duše
puklo srce u pesnika
rapsodiju svoju plače.