JA I VIOLINA
Kad osetim da mi suze rone
i ljubav malaksava ko uvelo cveće,
kad klatna sudbine zazvone
tužna misao meni se okreće.
Kad crv pakosti načne želje moje,
tad gorko ispijam čašu vina.
Utučeni nađemo se nas dvoje
i tugujemo ja i violina.
Kad eho sreće bez šuma i glasa
označi dolazak moje slave,
kad se oblak plavi zatalasa
zatreperi zvon melodične jave.
Tada moje zatreperi oko,
a duša miri mirisom krina.
A ja letim sazvežđu visoko
i tad smo radosni ja i violina.
I dok duša spava klonula u miru
ljubav se rađa na krilima noći,
ona buja vrtloži se ko u viru
penuša se i lebdi u mojoj samoći.
I tad hodam sa zanosom nekim,
začaran lepotom sremskih nizina.
Radujem se ptičijim cvrkima mekim
i tad zapevamo ja i violina.